Slobodan Milošević – lične i političke drame (8): Sin odvažne majke

0
printscreen youtube

Slobodan Milošević je više sin majke Stanislave, odvažne učiteljice, nego oca Svetozara, ponosnog profesora, piše Đuro Zagorac, novinar i publicista u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.

– Iako je Slobodan u mladosti doživeo više porodičnih drama od kojih je najbolnija bila rastanak sa majkom, sam je postao uzor sina, muža, oca i dede. Lio je suze za svojim najmilijim, suzama mu je uzvraćeno od najbližih kad je doživeo svoj politički i životni kraj.

Ubila se učiteljica

Otac Svetozar potiče iz kristalno čistog područja, sa prostora planine Komova, kao i od zdravih predaka koji su tu živeli. Majka Stanislava, rođena Košljenić, imala je sličnu pretpostavku samo što je bila sa Ostroških brda.

Škole su ime bile bliske: on je išao u Bogoslovsku, a ona u Učiteljsku. Učenje i vaspitavanje dece postalo im je trajno zanimanje. Pogledi, oni fatalni ukrstili su im se u Nikšiću. Bili su najlepši par koji je tih godina hodao Crnom Gorom – pričali su mnogi. I u Beogradu su izazivali pozornosti, pa kako onda neće u Požarevcu, u kome su se zaustavili na duže vreme. Sin Borislav, koji se rodio 1935. u Nikšiću, činio ih je apsolutno dražesnom porodicom. Kasnije je pristigao i drugi sin, Slobodan , koji je rođen 20. avgusta 1941. tokom Drugog svetskog rata.
Kada je otvoren internat za decu iz srednjih škola u Požarevcu, Stanislava je najpre bila vaspitačica, a ubrzo i upravnica. O njoj se iz tog vremena ne može čuti nijedna ružna reč. Kada je raspušten internat, Stanislava se vratila svom omiljenom pozivu učiteljice. Međutim, tako marljiva osoba kao što je bila Stanislava počela je da izostaje sa časova, da poboljeva. Učiteljica se razbolela.

Jeste, istina, dogodila se tragedija. Gradom je začas prostrujala vest da se učiteljica Stanislava ubila kad se uverila da njenoj boljci nema leka, da joj zloćudni karcinom odbrojava čase, ona je rešila da sve preduhitri. Na sahrani su plakali i grobari! Sahranjena je na groblju u Požarevcu, daleko od zavičaja i svojih milih, ali i muža Svetozara, kome je i dalje ostala verna do kraja života.

Nestali dosije

Svetozar je bio jedan od najdarovitijih učenika svoje generacije u Cetinjskoj bogoslovskoj školi. To mu je otvorilo put ka beogradskom Bogoslovskom fakultetu, koji je završio u roku. Kakav je student bio? Pokušaj pisca ove knjige da to sazna, završen je objašenjenjem: njegov dosije je nestao!

Mantija i sveštenički poziv nisu ga privlačili. Želeo je da bude profesor, ali ne veronauke, koja je u to vreme bila obavezan predmet. Specijalnost su mu bili maternji, srpski i ruski jezik, a po potrebi bio je spreman i za druge predmete. Filozofija mu je ostala tiha čežnja, odnosno, neostvarena želja.

U Gimnaziji u Nikšiću imao je simpatija za mlade i za njihova revolucionarna osećanja. Kod gradskih vlasti Svetozar je dospeo na tako loš glas da je morao da pakuje kofere. Sa ženom i sinom je stigao u Beograd. Potom su mu ponuđena tri mesta izvan Beograda. Odabrao je Požarevac, jer je bio najbliži glavnom gradu, a među sve tri ponude izgledao mu je i nekako najgradskije.

Svetozaru je često upućivana i kritika oko imena sina Borislava: da nije bilo dovoljno melodično, a nije bilo ni srpski “jako”.
Zato je kasnije, sa zadovoljstvom isticao, kako je mlađem dao – pravo ime!

Svetozar odlučio

Svetozar je dobro znao, kada je odlazio iz Požarevca, da će mu “karakteristika” biti najvažniji lični dokument. Ona je bila preporuka za rad u školi. Najpre se obreo u Kosovskoj Mitrovici, da bi potom počeo, preko Bijelog Polja, da se približava zavičaju. Zaposlio se u tamošnjoj školi gde su ostala i brojna sećanja… Dolazeći u rodni Uvač znao je da se poveri kako se sprema za “daleke pute”!

A koji su ga to putevi opsedali?

U subotu, 2. avgusta, na Svetog Iliju, 1962. godine, Svetozar je poranio iz Titograda, uzbrdo, preko Lijeve Rijeke, stazom svog detinjstva. Kad je stigao u Uvač, beše već podne prošlo. Kada je izašao iz autobusa i krenuo kući, nije nikog sreo. Ljudi su se spremali ili su već otišli na crkveni sabor. U kući mu nije bilo ni sestre Darinke, koja mu je bila i više od sestre. Ubrzo, iz kuće je odjeknuo pucanj!

Čuli su ga samo dvoje starih komšija, koji su tu u blizini radili na njivi. Oni su se i oglasili: Ubio se Svetozar!!!!

Od tada, pa do danas, samo jedno: zašto? – čeka odgovor.
Postoji nekoliko verzija tog događaja, među kojima je najraširenija ona da mu se jedan učenik tog leta ubio zbog slabe ocene. I on to nije mogao da podnese. Postoji i priča o tome da ga je ubila samoća, koju jednostavno nije mogao da podnese.

– Sagledavajući događaje i okolnosti, nameće se, ipak, ozbiljniji razlog – piše Zagorac, navodeći da je Svetozarev ponos bio povređen, da mu je kao profesoru, filozofu u samom društvu bilo tesno, da je bio sputan. Pisao je i pesme kojima se u javnosti nije oglašavao.

– Gajio je želju da obiđe neke poznaanike u Americi i Kanadi, da vidi i opipa taj daleki svet, da ga preispita. Pasoš nije dobio! I to bez prava žalbe.

Iako se njegov dosije “zagubio”, jasno je da se osetio nemoćnim pred državno-policijskom voljom. To NE slobodi bilo je preteško za njega, pa je zato “uzeo stvar u svoje ruke”. Sahranjen je na proplanku iznad rodne kuće, ni nisko, ni visoko, da ne bi iščezao ni istrunuo, zagledan u Komove, kao da poručuje: Ja sam odlučio!

Odlazak pod velom tajne

Šta je bio stvarni razlog Svetozarevog odlaska iz Požarevca, kada mu se malo ko nadao?

Jedan ruski general, prilikom oslobođenja 1944, našao se u Požarevcu i zagledao se u Stanislavu! Svetozar to nije mogao da podnese i otrpi!

Tu priču, koju je autor ove knjige Zagorac, kako kaže, usput čuo, kao i brojne koje su, inače, pratile ruske vojnike tog vremena, mogao je i da smatra mogućom. Međutim, kako navodi, Slobodanovi rođaci, i oni posle Radivoja Miloševića, pomenutu priču kao razlog za “sumnju”, kategorički odbijaju.

– Svetozar je, posle rata dolazio u Beograd i sa Radivojem vodio duge razgovore. Zabrinuto je govorio kako se “jedna religija samo zamenjuje drugom, verska komunističkom!” Da je Svetozar nosio i trunku sumnje u pogledu Stanislave, on bi je sigurno poverio i ne bi ostala tajna, smatraju Radivojevi potomci.

Sutra: Slobodan Milošević – lične i političke drame (9): Bratska odanost

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime