youtube.com/Thomas Mann
Slobodan Milošević

Jedan od ogranaka plemena Vasojevića je i bratstvo Miloševića, piše Đuro Zagorac u knjizi „Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame“ i objašnjava.

– Za svog rodonačelnika Miloševići su uzeli Miloša Markova, sina Marka Batrićeva. A ko je bio Miloš Markov? U mestu Padeva Luka, tamo gde se rečice Veruša i Pasanica ulivaju jedna u drugu, rađajući lepoticu Taru, rodio se Miloš, od oca Marka. Tačna godina njegovog rođenja nije pouzdana, ali je to bilo nekako u smeni između 17. i 18. veka. Iako je kratko poživeo, Miloš je ostao jedan od najvećih junaka u Vasojevića. A kod pravih plemena, junaštvo je jedna od prvih jedinica vrednosti.

Pucanj u Miloša

Miloš je brzo postao četobaša. U plemenskoj strategiji čete su bile male formacije, sa pet do šest ljudi. Tako su bile vrlo pokretne, a kako su ih sačinjavali krvni srodnici, delovale su i vrlo homogeno: jedan za sve, svi za jednog – geslo je ovdašnje solidarnosti.

Milošu je mala ofanziva kao i moć čete, s taktikom čekanja žrtve u zasedi, postala kočnica, tako da je on, na neki način, postao tvorac nove organizacije i strategije plemenske borbe za opstanak. To mu je brzo donelo i slavu. Sa svojim odabranim borcima odlazio je na daleke pute po Albaniji i Srbiji, vraćajući se posle nekoliko dana s bogatim tovarima blaga. Taj novi čestobaša postao je velika muka Turcima, koji su bili njegove najčešće žrtve. S obzirom na to da nisu uspeli da ga pobede, Turci su se koristili lukavstvom. Zbog silnog Miloša brinuli su se i prvaci susednog plemena Kuča, kojima je znao da predvodi i stada na svoju stranu, kao i da zapleni ono što su oni nekome već zaplenili.

Znajući za „zategnute odnose“ između dva plemena, Turci su potkupili Kuče, dodelivši im „humanitarnu pomoć“, samo pod jednim „uslovom“.

Na Komovima, u mestu Carine, na visini od 2484 metra, na guvnu ispred Crkve, za verska okupljanja, beše zakazan i sastanak na najvišem nivou. Pre nego što su i započeli pregovore o plemenskom pomirenju i dobrosusedstvu, usledio je – pucanj!.
Ispostavilo se da je Miloševom obezbeđenju, koje je bilo budno, promakao jedan ubogi čovek, neka „avetinja“ Crnjavčevića! Bilo je to 1735. godine. Ostala je i priča da se atentator odmah pokajao i pesmom, koju je posvetio Milošu, pokušao da iskupi pokajanje. Od ovog Miloša razvilo se bratstvo Miloševića, koje se danas smatra najbrojnijim u Vasojevića.

Svetozarov grob

Đuro Zagorac, autor knjige „Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame“ prisustvovao je 261 godinu kasnije, 1996, obeležavanju godišnjice pogibije Miloša Markova, na kojoj su se okupili njegovi potomci sa Brda, kao i sa drugih strana. Zagorac je to opisao ovako.

– Noć je bila nezaboravna. Na Golskoj Glavi, kao stajnoj tački, na padinama Komova, pred zalazak sunca, pogled se zaustavlja u daljini, na vrhovima Maganika, čiji je vrh svojevremeno okrzla Karavela JAT-a. Sve je tu – Babin zub, Morača i Trebešnica, tiho hučale, ostajući stalno na noćnoj straži.

– Evo tu je grob Svetozarov, Slobova oca – skreće mi pažnju domaćin, podgorički Mišo i dodaje da je ovde visina 1224 metra, i da će sad početi da duva noćnik. Nema spavanja bez jorgana.

– Pozvao sam i Sloba! Voli on da dođe ovde. Jednog leta je bio duže, dok mu je otac još bio živ. I fudbal smo po ovim ledinama igrali. Ako je pametan i on će odrediti da mu grob bude ovde – pričao je podgorički Mišo Milošević autoru ove knjige.

Miloševići su se rasuli i brojni su. Prati ih glas da su ponosni i prkosni. Kao oličenje te njihove osobine navode Đorđa Miloševića, nekad prvog stručnjaka za statistiku u Srba i profesora Šumarsko-poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, koji je na Međunarodnom Kongresu u Rimu za svoje radove dobio nagradu koja je sadržavala i pozamašni nočani deo. On je nagradu trebalo da primi iz ruku lidera – fašiste Benita Muslonija. Odbio je i počast i nagradu, u Beograd se vratio bez pare!

Ni pismo, ni telegram

Osvanuo je divan dan, nedelja, 18. avgust 1996. godine, zapisao je Zagorac.

– U kabini jednog oronulog kamiona, stigao sam u Lijevu Rijeku, preko Lopata, na mesto svetkovine Miloševića. Oko spomenika podignutog u slavu rodonačelnika Miloša, već se skupilo mnoštvo sveta, a automobilske tablice najbolje su svedočile odakle je taj svet sve pristigao. Rođaci i poznanici su se pozdravljali, ljubili i više od uobičajena tri puta. Jedino je podgorički Mišo pomalo ispoljavao znake nervoze i radoznalo upućivao poglede na obe strane puta, i levu i desnu.

– Slobo je sigurno zauzet važnim državnim poslovima. Možda će poslati sina Marka – tešio se još uvek, ne gubeći nadu Mišo.

O eventualnom dolasku kćeri Marije nije bilo ni pomena, jer se ženska imena u plemenskoj traciciji pominju retko, izuzev u svadbama i radnjama. Nema Sloba, a nema (mu) ni sina Marka. Govornik ispred spomenika spreman je da počne besedu.

Nisu došli, nisu se ni javili, a nisu ni poslali telegram.
Baš tog dana Pokret za Srbiju uputio je oštre kritike i na ime predsednika Slobodana Miloševića, dokazujući da i u njegovom slučaju, Srbiju vode došljaci, odnosno, da izvornih Srbijanaca nema nigde.

Samo je po njima Dobrica Ćosić uspeo da se uzdigne, ali na kratko…! Na drugoj strani liberali u Crnoj Gori optuživali su Miloševića za srbovanje i zavođenje vasojevićkih Crnogoraca!

Prekinute veze

Veza Slobodana Miloševića sa ovim krajem je rodbinski bliska, ali je faktički u njegovom životu prekinuta, piše Zagorac.

– Sedmo koleno Miloša Markova bio je Simeun Milošević, deda Slobodana Miloševića. A Simeun je bio oficir Crnogorske vojske, po činu Kapetan prve klase. Isticao se kao hrabar vojnik, ali je još više bio cenjen u svom civilnom okruženju – u narodu.
Pošten i pravičan, Simeun je tretiran i kao neka mera pravih vrednosti: njegova reč imala je snagu zakona! Simeun je imao dvojicu sinova Dimitrija i Svetozara, koji je bio Slobodanov otac. Živeli su u zaseoku Uvač, na putu Podgorica – Andrijevica, koji je, istovremeno, bio i drumska veza sa Srbijom. Uvač je dugo bio centar sela Morače, kao i onih iz gornjeg toka Tare. Posle prvog rata u njemu su se nalazile pošta, autobuska stanica, prodavnica…

Sutra – Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame (7):  Zanos požarevačkog zavičaja

Source :

Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime