Z. Raš

Slobodan je bio ličnost čvrstog karaktera, ponosan i dostojanstven, asketa. Za političara je posedovao bitnu crtu: nije imao emocija!

Posedovao je i negovao ironičnu crtu, a preko nje je filtrirao svoj duh. U tome, hvalile su se žrtve njegove ironije, ugledao se na Sokrata, pa su i te fine poruge doživljavali kao pohvalu. Bolje bi mu bilo, primećivano je bez ironije, da se malo više držao Konfučija, njegovog saveta vladarima – da neguju muziku i njene zakonitosti da primenjuju u vladanju. Da li je i koliko bio voljen?

Ljubav i mržnja

Rat, sankcije i stradanje naroda, veoma su korišćeni za „crni opis“ njegovog lika i dela. On, pak, istu tu, u suštini tešku vlast, čvrsto je grlio, ponekad kao najvoljenije biće. Nije bilo cene za koju bi je dao! On je postao neka vrsta srpske simbolike Meke, o koju su se oni svijali i otimali, kao glavni kurjaci u zavejanoj planini. Nije bilo ni pojedinaca, ni stranki, ni kolektiva koji bar malo nije bio dotaknut tim virusom. Moguće je da je u njegovoj podsvesti stajalo i ono: „Eto, gedajte me, vidite….“. U svakom slučaju, predmet pažnje postigao je ono što je hteo: o njemu se govorilo, nije važno šta i kako, njega su voleli i mrzeli. Ravnodušnih nije bilo.

To prokletstvo, proizvelo je najveću tragediju srpskog naroda svih vremena. Politički lideri i deminutivi od tog imena (liderčići), igrali su u istom kolu, kao jeleni u vreme parenja: ko će s kim? Ukršteni rogovi više se nisu mogli razdvojiti. Konačno, da li je bio srećan čovek?

Najveći san svakog čoveka je da bude srećan i da ga ta sreća prati. Mudri kažu da za srećom treba tragati (idi mudro, ne gini ludo), da je treba naslućivati, da je, kako reče pesnikinja Desanka Maksimović: „Lepa samo dok se čeka…“. Da li je Slobodan Milošević to otkrio? Da li je osetio i spoznao smisao onoga za čim je tragao, jer, ono čemu je stremio, nije ostvario. Zar i to nije sreća?

To ne znači, još uvek, da mu je sreća okretala leđa. Uvek je žurio, i to tako kao da će sa ovog sveta otići živ. U takvom trku verovatno je i sreći bilo mučno da ga prati?

Izdanak Vasojevića

Slobodan Milošević je potomak velikog i znamenitog srpskog plemena Vasojevića. Jedan od ogranaka tog plemena je i bratstvo Miloševića.

Ovo pleme naselilo se u vencu oko Komova, jedne od najlepših i najvećih dinarskih planina u dolini reke Lim. Centar mu je bio Lijeva Reka.
Vasojevići su zanimljivi kao rod: „Vrlo rasni i etnički vrlo čisti, sa tradicijom koja prati prošlost do Kosova i nemanjićkog perioda…“.

Vasojevići su se smestili između Stare Srbije i Stare Crne Gore. Prema narodnom predanju, usmenim kazivanjima i do sada poznatim naučnim činjenicama, sve se vezuje za petoricu braće: Ozru, Pipu, Vasu, Hoti i Krasu. Veruje se da su doseljeni iz Stare Srbije, a zato uporište imaju u imenima, krsnoj slavi, običajima…

Od petorice braće formirano je pet plemena: od Vasa su potekli Vasojevići. Postoji tvrdnja da su braća bila doseljenici (izbeglice s Kosova), koji su na ovim prostorima zatekli stanovnike drugačijeg porekla, drugog imena i krsnog roda. Mnoštvo predanja govori o tome, isticao je akademik Jovan Erdeljanović, kako su potomci doseljene braće vremenom „zatečene“ starince uništavali i istiskivali“, preoteli im vođstvo i pritom, današnjim jezikom rečeno, kršili ljudska prava.

Istraživači dalje navode da su Vasojevići bili retko homogena grupa, sa zdravim korenima i jakim, izdancima: izrazito planinski, krepki i zdravi, brzo su se množili i „svuda raseljavali…“. U dugoj i dugotrajnoj koloni raseljenih, bilo je i više zaslužnih i odvažnih pojedinaca, značajnih za prošlost celog srpskog naroda: od kosovskog viteza Vasojević Steva, do ratnih plemenskih vođa, koji su podigli srpsku revoluciju 1804. godine…

Ubistvo kneza Nikole Miloševića Vasojevića

Glas brojnih „narodnih buntovnika“ odjekivao je vekovima sa božanstvenih Komova, do Stare Srbije, Lovćena u Crnoj Gori, a vremenom, kako će se videti, još dalje…
Osvanula je i nedelja, 30. maj 1844. godine. Božanstveno jutro, s rosom koja se prelivala na suncu kakvo može da bude samo majsko.

– Evo ih, dolaze – obaveštavala se trojka, koja je čekala u klancu, na ulazu u mesto Donji Zagarač, na „administrativnoj“ granici, između kneževine Crne Gore i onih gore, Brda!
Očekivani, takođe u trio sastavu, jezdili su žurno. Od oprema ornih konja i znamenja jahača, svetlucali su odblesci sunca. I za zasedu su bili strah i trepet. A, onda, kad su došli blizu, taman na puškomet, usledili su pucnji!

Prvo se zaneo i sa konja pa onaj što je jahao u sredini. A prvog i poslednjeg uplašeni konji zanesoše u stranu. Konj pogođenog zarza, zastade kao da je očekivao da mu se gazda uspravi. Ali, sve je bilo završeno, pucnji se više nisu oglašavali…

Ko je bio ubijen? Ko ga je i zbog čega ubio?
Prva nepoznanica bila je rešena odmah, na licu mesta, ubijeni je bio knez Nikola Milošević Vasojević!

Nikola je protekle noći kratko spavao, ali ništa ružno nije usnio. Ustajući, ogrnuo se najlepšom odorom koju je imao – a imao ih je dosta – i koja mu je pristajala uz lvor. Uzjahao je čilog konja i spremio se na dalek i dug put. Ispratili su ga mnogi, a među njima i dvojica momaka – „specijalaca“, koji krenuše kao njegova pratnja.

Kuda je žurio moćni glavar, 47-godišnjak, koji stajaše na čelu još moćnijeg Vasojevićkog plemena? Njega je u goste, na Cetinje pozvao glavom Petar Drugi Petrović – Njegoš, knjaz i vladika crnogorski!

Bez modnih kreatora

I dok su ga „skenirali“ i „klonirali“, da vidimo šta su govorili čulni organi: bio je visok 180 centimetara, težak 90 kilograma, cipele između 43 i 44. Klasičan stil u odevanju pristajao je njegovoj figuri kao i ličnosti. O tome, uz nadzor supruge i ćerke, uglavnom je brinuo sam. Dakle, modnim kreatorima, kada je on bio u pitanju, nije bilo mesta. Pri dolasku i odlasku na sastanke, i ostale poslovne skupove, nije dozvoljavao da mu se priđe: mantil i kaput skidao je, odnosno oblačio – sam.

Sutra – Slobodan Milošević – lične i političke drame (5): Osveta gnevne braće

Source :

Nada, S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime