Suđenje Miloševiću pretvorilo se u parodiju, jer se nisu poštovali osnovni principi izvođenja dokaza. Prvo su bile napisane optužnice, a tek onda traženi dokazi. I to uglavnom preko svedoka od kojih su pojedinci, dokazano lagali. 

Njemu nije stavljeno na dušu nijedan konkretan greh, svi su ga teretili za komandnu odgovornost. A ko je kome komandovao u građanskom ratu, pita Đuro Zagorac u knjizi „Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame“.

Neminovna smrt

– Najveći greh Miloševiću se pripisivao što je „drsko“ i „glupo“ branio državni suverenitet, umesto da ustukne pred onim koji su na to pravo kidisali. Da je tako postupio verovatno bi i država i on prošli sa manje žrtava. Da, ali bi se onda otvorio drugi problem, on je biran za predsednika i sva tri puta se zakleo da će čuvati i braniti suverentitet i teritorijalni integritet države. Da je tu zakletvu pogazio, odgovoran bi bio za veleizdaju. A sramnije od toga ništa drugo nije mogao da doživi – ocenjuje Zagorac.

– Njega su kao „monstruma“, pobednici Amerikanci smestili u jedan od „kaveza“ u Sheveningenu u Hagu, uvereni da će u očajanju, od melanholije izgubiti svest i iščeznuti. Da su znali šta će sve Milošević svetu predočiti o njihovom humanitarnom bombardovanju 1999. godine, kao i o njihovoj ulozi koja joj je prethodila, sigurno ga ne bi tamo odveli. Pobednici su kao svoju jedinu grešku priznali: Miloševiću je trebalo suditi u Beogradu.

Petogodišnja zatvorska čama činila je svoje. Za pretpostaviti je da je bol ušao i na vrata njegove duše. Njegovo lečenje bilo je perfidno. Pri čistoj svesti, Milošević je pozivao pomoć, spasenje je video u jednoj od moskovskih klinika. To nije dozvoljeno. Miloševićeva smrt bila je neminovnost, sa životom se rastao 11. marta 2006, između sedam i devet časova. Tužilaštvo je njegovu smrt proglasilo prirodnom, a sudski predmet je zatvorio sudija Patrik Robinson tri dana kasnije. Kriv, nije kriv – ostalo je da kao lebdeće pitanje.

Šta sa kostima?

Miloševićevo petogodišnje sudovanje ništa novo nije donelo u pogledu „odnosa snaga“. Oni koji su mislili da je on kriv i dalje to misle, a oni koji su ceo proces videli kao osvetu Zapada nisu ubeđeni da os stvarno kriv. Demokratskim vlastima u Srbiji, problem mrtvog Miloševića bio je nerešiv. Nisu znali šta će sa njegovim kostima, ali ni sa njegovim duhom koji je lebdio nad Srbijom. Šta je preduzela vlada, sa principijelnim Vojislavom Koštunicom. Ponašala se kao neutralni posmatrač, svi i niko su joj bili u pravu, na sebe je preuzela da će omogućiti i obezbediti da se sahrana Miloševiću obavi kao „civilizacijski čin“. A to je za vladu značilo – umrli je briga porodice.

Kako su svi članovi porodice bili u rasejanju, odbijajući da se odazivaju sudskim pozivima, ali i mogućnošću ponovljeih i novih optužnica, oni nisu bili spremni na rizik. Umrlog nisu preuzeli, iako je iznađena zakonska forma da su to mogli. Problem je nastao sa suprugom Mirom, od koje je zatraženo da pri ulasku u zemlju pasoš preda vlastima. Na ponuđene uslove nije pristala, odlučila je da ostane u Moskvi gde i dalje privremeno boravi.

Sin Marko je u Hagu preuzeo oca i od njega se oprostio na aerodromu i vratio se u Moskvu majci. Ubili su mi oca, neću da mi ubiju i majku, pravdao je svoj izostanak. Istovremeno ćerka Marija, između sahrane oca i privođenja sudu, izabrala je slobodu u Crnoj Gori. Brat Borislav koji takođe živi u Moskvi i koji je za vlasti bio „čist“, umesto dolaska na sahranu prebačen je u bolnicu gde je operisao srce.

Patrijarhovo „kuku meni“

Srbija se, na vest o smrti Miloševića iznenadila i istovremeno zbunila. A toliko halabuke, uz suze i anateme, obaranja, hapšenja, suđenja.. I sad, on se vraća. Nema kazne, nema krivičnog dela. Svako je nvein nalaže pravo – dok se ne osudi. Socijalisti su želeli da večno počiva u Aleji velikana, kao prvi na izborima izabrani predsednik Srbije i treće Jugoslavije.

– Kakav Beograd, kakve Aleje i počasti, tu nema mesta za diktatora, zar da on počiva pored Zorana Đinđića, uzvraćali su protivnici, uz zvižduke i protestne rekvizite, ali i zabrane (gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović).

– Ohladite malo, pozivali su iz Moskve Miloševićeva supruga i sin Marko – oni će ga sahraniti u Moskvi da „tamo odmori dok se Srbija ne vrati sebi“.

Neka Miloševića sahrane oni kojima smo ga i predali „bez reversa“, tamo i gde je umro, kao najbolje rešenje nudili su pravnici humanisti.

Srbi su se međusobno nadmetali, a Srbija ružila pred svetom. Kuku meni Srbijo, uzviknuo je, govorilo se, oboleli patrijarh Pavle. Patrijarh je poručio da očekuje od državnih organa i naroda da budu na visini svoje odgovornosti pred Bogom, istorijom i tragičnim krajem Miloševićevog zemnog života. Milošević je na kraju sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Kargo paket

Vratio se tako Sloba u Beograd, kao kargo paket (po ceni od 500 evra). Sačekale su ga i preuzeli, dobro pokisle političke pristalice i prijatelji. Vozili su Miloševića sa aerodroma, ali se nije znalo gde će konačiti. Ljudi iz SPS-a, stranke koju je osnovao, prigrlili su ga kao najrođenijeg, rođenije od njih na sahrani nije imao. okolnosti da je umro bez osude, nevin, da je bio birani predsednik Srbije i Jugoslavije nisu bile dovoljne da živi predsednici Boris Tadić i Svetozar Marović odaju poštu. A nešto ranije, Tadić je molio da prisustvuje sahrani kosovskog predsednika Ibrahima Rugove.

Source :

Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime