Oslikavanje crkve životno delo

0

 

Naime, magistar sa Akademije za primenjenu umetnost i dizajn iz Beograda, koji već dve decenije živi i stvara u Kvebeku, na proleće će početi da radi slike velikih dimenzija (ulja na platnu) na kojima će, po kanonskim pravilima, prikazati 12 scena iz života Bogorodice i Hrista.

 

Slike širom sveta
 

Radovi Ljubomira Ivankovića višestruko su nagrađivani u Kanadi, Francuskoj i bivšoj Jugoslaviji, a njegove slike, crteži i grafike mogu se naći u muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta. Bogatstvo boja i znalačka upotreba svetlosti transformišu formu i oblik na njegovim slikama, realni svet biva preveden u stanje harmonije koja je naglašena njegovom tehnikom izučenom na postulatima evropskih majstora.

Skice i crteži su već urađeni, a u prvoj fazi će se raditi oltar. Za okončanje poduhvata biće potrebno četiri do pet godina, što će, naravno, zavisiti i od finansijskih mogućnosti, pa su crkvi Svete trojice donacije vernika i parohijana i potrebne i dobrodošle.

– U životu jednom imate priliku da oslikate crkvu. Izuzetno sam uzbuđen zbog ovog projekta i nadam se da će moje slike trajati kroz generacije Srba koji budu živeli u ovom gradu, provinciji Kvebek, pa i čitavoj Kanadi. Dogovorili smo se da uradim slike na platnu, a ne freske, jer takav pristup više odgovara prostoru ove crkve koja je kupljena i nije originalno građena u vizantijskom stilu, pa nema kupolu – veli umetnik.
Ivanković ističe obrazovanje u primenjenoj umetnosti (grafički dizajn) kao ključ svoje kreativnosti.

– Mi smo učili finese crtanja i to lako prenosim u slikarski postupak. Zapravo, mi smo na akademiji izučili zanat, jer se tome davao veliki značaj. Na Zapadu prvenstvo ima umetnički senzibilitet, a zanat, to bazično znanje, nije toliko naglašen. Možda baš zato iz nekog inata insistiram na figurativnom slikarstvu (ženski torzo, ženski portret) jer toga ovde gotovo da i nema – govori Ivanković dok nam objašnjava faze svog umetničkog delovanja.

– Već desetak godina okrenut sam isključivo slikarstvu, iako sam po dolasku u Kanadu prvenstveno radio kao dizajner. Setim se često profesora Stjepana Filekija, koji nam je predavao pismo, a mi smo to kao studenti malo potcenjivali. On nam je rekao da ćemo prvu pogaču pojesti od njegovog predmeta. Tako je i bilo. Kad sam stigao u Kanadu prvi posao mi je bio pri "National Film Bordu" i tu sam iskoristio znanje stečeno na časovima profesora Filekija. Kao i svi emigranti, i ja sam prvo morao da steknem neku materijalnu osnovu pa da onda počnem da se bavim nadgradnjom: u mom slučaju da slikarskim jezikom izrazim ono što hoću. Moje slike nisu dekorativne, teme kojima se bavim imaju ideju.

Umetnik naglašava da je u njegovom stvaranju vrlo važan permanentan rad, kontinuitet slikanja. Na taj način jedna ideja prelazi u drugu, pa se može reći da u njegovom slikarstvu postoji centralna tema, nit koja se provlači kroz celokupni opus. Naravno, neke stvari se menjaju, sazrevaju, odbacuju ili nastavljaju.

 

Inostranstvo kao izazov

Iako je u Beogradu ostvario lepu karijeru slikara i grafičkog dizajnera, te profesora u grafičkoj školi i konzervatora fresaka u Studenici i drugim manastirima, Ljubomir Ivanković oduvek je želeo da pokuša da živi van granica zadatog, tamo negde drugde. Specijalizaciju je radio u Francuskoj, a pre dvadeset godina skrasio se u Montrealu.
– Dolazak u stranu sredinu doživeo sam kao izazov, i životni i umetnički. Da sam ostao u Beogradu, verovatno bih manje slikao. Mislim da sam napravio pravi potez dolaskom ovamo i zadovoljan sam. Kako to ovde naš svet kaže – živim od svog posla, dakle od slikanja. Samo da zdravlje posluži, a moj cilj je da slikam dok to fizički budem mogao.

 

 

Pored ženskog tela kao teme, jabuka se javlja na mnogim Ivankovićevim platnima kao likovni elemenat, ali i kao simbol. Kao voće iz raja, jabuka je večna, a u Kvebeku, gde umetnik planira da dočeka i svoje pozne dane, jedino je voće koje uspeva. Čest motiv na njegovim platnima jeste i pevac, odnosno kresta kao erotični simbol, znak muškosti i erotike. Taj elemenat vrlo je efektan i naslikan je lepim, živim i snažnim bojama.

U svom studiju umetnik drži časove. Uči svoje studente slikarskim tehnikama (kompozicija, crtež i boje) velikih majstora, od renesanse do danas, i pokušava da ih nauči zanatu, da im prenese svoje ogromno znanje.

– Volim rad sa studentima, jer kad predajem i ja učim, otkrivam nove stvari. Ta interakcija je uvek nova i uzbudljiva, a strpljenju sam se naučio davno, još kao profesor u grafičkoj školi.

I dok polako priprema novu izložbu slika, na proleće u Montrealu, Ljubomir Ivanković ima i jednu neostvarenu želju: da izlaže u Beogradu, tamo gde je umetnički počeo i stasao. Svestan je da je organizovanje izložbe u Srbiji dosta komplikovano jer radi uglavnom velika platna, ali bi bilo zanimljivo, smatra on, da tamošnjoj publici pokaže svoje slike, skice i crteže, zapravo svoje delo, a samim tim i sebe, drugačijeg i potpunijeg nego što je bio kada je stvarao u Srbiji.

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime