wikipedia.org
Josip Broz Tito

Neuspela odbrana Užica dokaz je da vrhovni komandant nije shvatao mehanizam partizanskog rata.

Partizansko-četnički oružani obračuni od 1. do 19. novembra 1941. i masovni masakri izvršeni nad narodom u Kraljevu, Mačvi i Kragujevcu, a na širem planu izbijanje Nemaca pod Moskvu, stvorili su tešku atmosferu, piše general Pavle Jakšić u memoarima “Nad uspomenama”.
Nemci su u duhu svoje ideje “okruženja” koncentričnog nastupanja i “drobljenja”, stezali obruč oko “Užičke republike” i pripremali udar 342. divizijom iz Mačve i 113. od Kruševca.
Odbivši u noći između 27. i 28. novembra partizanske protivnapade, Nemci su 28. novembra produžili plansko nastupanje da bi, odbacujući partizane sa komunikacija, uklanjali brojne minske prepreke i predveče motorizovanim snagama ušli u Čačak, a sledećeg dana, zaposeli ovaj grad. Oni su se spojili, sa snagama 342. divizije koja je od Valjeva posle Kadinjače, 29. novembra, prodrla u Užice – čiju su odbranu, pod neposrednim rukovodstvom Vrhovnog komandanta partizanskih odreda Josipa Broza Tita, organizovali Koča Popović i Milenko Kušić.

Kvislinški odredi

Titovo neosnovano optuživanje Koče Popovića za ovu neuspelu odbranu Užica, uz očekivanje da će jedno malo minsko polje zaustaviti nemačku tenkovsku kolonu u pokretu na Zlatibor (po tadašnjem mišljenju Gojka Nikoliša “Španca”, “nepristupačnom za tenkove!”) jedan je dokaz više da Tito nije shvatao vojno-tehnički mehanizam partizanskog rata, zbog čega je jugoslovenska Oslobodilačka armija u nastajanju doživljavala mnoge subjektivno uslovljene nauspehe i velike ljudske gubitke.

Nemačkom reokupacijom Čačka i Užica učinjen je kraj “Užičkoj republici” – prvoj partizanskoj ustaničkoj bazi sa kompaktnom teritorijom – što mnogi partizanski rukovodioci nisu doživeli kao zakonitu pojavu partizanskog ratovanja, nego kao definitivni poraz – katastrofu.

Nemci su, zbog borbene saradnje četnika s partizanima u napadu na Kraljevo i Šabac, napali četnički štab Draže Mihailovića na Ravnoj gori, prisilili ga da napusti zapadnu Srbiju, pri čemu je poginuo i načelnik četničke vrhovne komande, major Mišić, sin vojvode Mišića.

Mihailović je naredio svojim odredima da se “legalizuju”, to jest da se pretvore u kvislinške odrede – Nedićeve i Pećančeve, čiji su oficiri primali plate i živeli mirnodopski raskalašno.

Jači otpor

U iluziji da se na cesti Kraljevo-Čačak može Nemcima pružiti neki jači otpor, ja sam se noću između 27. i 28. novembra uz sela Roćevića uputio u Čačanski bataljon, da bi s njima, bio odbačen prema Čačku. U selu Atenica, gde je tokom noći stigla, po mom naređenju i rudarska četa, uspostavio sam vezu sa komandantom Čačanskog odreda, Momčilom Radosavljevićem. Jezgro Kraljevačkog odreda, koje nije kao “rudari” primilo moju poruku upućenu od Čačka da krene prema Guči i Arilju, nezadovoljno što se nisam nalazio s njim, uputilo se pod rukovodstvom politkomesara odreda Mira Dragišića, sekretara Okružnog komiteta Dragoslava Bogavca i vazduhoplovnog kapetana Mila Pavičića, u duhu direktive Vrhovnog štaba i našeg dogovora, krivudavim putem (Kaona, Debeli Jasen, Mlanča, Radočelo, Golija, Javor) na jugozapad i probilo se, boreći se protiv četnika u Novu Varoš. Rukovodstvo Kopaoničkog doreda (Tomović, Trifunović) nije sledilo ovu direktivu, nego je od Golije okrenulo prema Raškoj. Ovom delu Kraljevačkog odreda vrhovni komandant Josip Broz Tito, saopštiće u selu Kosatica prvi put odluku da formira Prvu proletersku brigadu.

Prezir narodnih vapaja

Jakšić, koji je zbog koncepsijskih neslaganja sa Josipom Brozom Titom, penzionisan na lični zahtev 1962. godine, pišući o prvim ratnim mesecima 1941. izneo je i svoja zapažanja o posleratnom odstupanju Komunističke partije Jugoslavije i rukovodstva od prvobitnih moralnih principa partizanskog ustaničkog pokreta:

– Iako se dosta zna o partizanskom asketizmu i čistunstvu, naročito izraženom u početku oružane oslobodilačke borbe, o tome je, na očigledan način – kontrastom – govorila i četnička bahatost vlasti – zahtevanje da im se sprema birano jelo i piće koje su, neretko uzimali na taj način što su mecima bušili seljačku burad, da bi pili iz mlaza dok su rakija i vino oticali u zemlju.
Mislim da će mi se verovati kad kažem da nismo odavali utisak da ćemo, kad se dokopamo vlasti izvoditi prisilni otkup i kolektivizaciju, zahtevajući od seljaka ono što oni nemaju, da ćemo nemilice i nekontrolisano trošiti narodni novac na političke fabrike ili spomenike velikim i malim birokratama, da ćemo iz ovčarskih torova direktno uskakati u državne mercedese, u lovišta i povlašćena odmarališta.

Source :

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime