wikipedia.org
Pavle Jakšić

Akademik Vladimir Dedijer je u predgovoru Jakšićevim memoarima „Nad uspomenama“ zapisao da se Jakšić i u ratu i na brojnim funkcijama posle rata pridržavao prvobitne partizanske etike da otvoreno govori i iznosi svoja mišljenja o krupnim problemima, unutrašnjim protivrečnostima i nedostacima novoformirane države – što je dovelo i do prevremenog penzionisanja 1962. godine. 

Kasnije je bio pod prismotrom, prisluškivan, praćen, a faktički mu je onemogućeno da radi kao fizičar. O počecima svog rada na brojnim posleratnim funkcijama, Jakšić je zapisao:

– Kratak predah i odmor u Postojni i Opatiji, gde je u hotelu „Kvarner“ i vilama oko njega bio smešten Štab Četvrte armije, prekinulo je naređenje da se javim na novu dužnost u Beogradu. Bile su to dužnosti komandanta pozadine, pomoćnika ministra vojske – rukovodioca vojnopozadinsko-finansijskog sektora kroz koji su oživljavani tokovi obnove razorene zemlje.

Dužnost sam preuzimao od generala Jake Avšiča, protagoniste „Slonačke vojske“, protivnika komandovanja „na srpskom jeziku“, koji je svojim novim materijalno-finansijskim poslovanjem u „jugoslovenskoj Vojnoj misiji u Berlinu“ dao povoda za krivičnu istragu.

„To je važan posao, ti si moj pomoćnik“ – reći će mi na intimnoj večeri, uz nestandardno jelo – kačamak s mlekom – u Belom dvoru, ministar vojske i predsednik Privremene vlade nove Jugoslavije Josip Broz Tito, uvodeći me u novi posao.

A da je Tito visoko cenio taj posao i funkciju, vidi se i iz toga što je nameravao da je poveri svom emisaru u KI, Nikoli Petroviću koji je preuzeo dužnost ministra spoljne trgovine.

Počeci korupcije

Josip Broz Tito je u ulozi vrhovnog komandanta (zvanju koje se normalno ističe samo za vreme rata) izdavao naređenja da se finansijska sredstva dobijena od Savezne skupštine – na osnovu utvrđenog vojnog budžeta – za odbranu zemlje, troše na stvari koje s odbranom nemaju nikakve veze: izgradnju Briona, dvoraca – rezidencija, poklone…

Taj metod je koristio i ministar Gošnjak za lokalne i regionalne poklone (puteve, fudbal…), jer ni on nikada nije polagao račun o utrošku vojnog budžeta. Finansijski voluntarizam, u stvari korupcionaški odnos prema društvej imovini upravnog vrha, proširio se tokom vremena na sve instance i ustanove.

Kao pomoćnik ministra vojske, ja sam postao i član Privrednog saveta – komiteta ministara privrednih resora (Andrija Hebrang, Sreten Zujović, Nikola Petrović) i oficijelni zastupnik ministra vojske, maršala Tita u „Koalicionoj vladi“. Glavna materijalna sredstva – ratni trofeji i finansije – vojni budžet od oko jedanaest milijardi dinara, bila su u rukama vojske i poverena na rukovanje meni kao pomoćniku ministra vojske, maršala Tita.

Tadašnji rektor Beogradskog univerziteta Stevan Jakovljević i predsednik Srpske akademije nauka Aleksandar Belić, obraćali su se za materilnu pomoć za Univerzitet i Akademiju. Iz poštovanja prema ovim kulturm ustanovama, a i njihovim predsednicima, ustanovama u čijem su krilu odrasli mnogi heroji oslobodilačkog rata, izdavao sam naređenja da se po trofejnim skladištima, napuštenim nemačkim kućama i školama prikupljaju knjige, instrumenti i mašine i prevoze vojnim kamionima u opustošene biblioteke.

Kabriolet za Tita

Luksuzni auto horh-kabriolet, za koji se pričalo da ga je Hitler poklonio Musoliniju za vreme njihovog istorijskog susreta na Breneru, a meni Dvadeseta divizija poklonila „za Trst“ – dao sam maršalu Titu. Ovaj auto dugo je služio za svečanosti i parade. Svog konja poklonio sam Konjičkoj školi. Sebi za uspomenu zadržao sam lovačku pušku i jedan od velikog broja satova, koje je na gomilu pored svog oružja složio Devedeset sedmi nemački korpus, kad je kapitulirao u Ilirskoj Bistrici.

Tako sam se četiri godine posle one noći između 21. i 22. juna 1941, ponovo našao u izmučenom gradu – Beogradu, gradu vernom i predanom proklamovanim i uzvišenim ciljevima socijalističke revolucije, izraslim u sklopu jedinstvenog antifašističkog fronta.

Sa zadovoljstvom sam slušao od učesnika „Beogradske operacije“ o podvizima na ulicama i trgovima Beograda „mog“ Kraljevačkog bataljona građana Beograda koji su golim rukama otimali oružje iz ruku oholih germanskih fašističkih zavojevača i njima uništavali njegove borbene jedice u utvrđenim zgradama, i time olakšavali napredovanje sovjetskih jedinica i Prve armijske grupe NOVJ i doprinosili slavi njenih rukovodilaca.

Zakopano blago

Ljudsku crtu izvajanu u službenim odnosima u oslobodilačkom ratu, kod Tita će potisnuti kasnije okoreli birokratizam – izraz sitnoburžoaske stihije i protokolarni ceremonijal koji su već odbacili i oni koji su ga svojevremeno i izmislili.
Pišući ovo ranije nisam pridavao važnost detalju koji sada (1987), za vreme rasprava o nasledstvu „blaga cara Radovana“ i ružnih korupcionaških afera nije, mislim, bez značaja.

U sred večere zazvonio je telefon u susednoj otvorenoj sobi. Šef kabineta Mitar Bakić podigao je slušalicu i primio vest.

„Završeno je ono raskopavanje u zidu po vašim instrukcijama, druže Stari, i pronađeno zlato!“ – saopšti Mitar glasno Titu radosnu vest.

„Dobro, dobro“ – reče njemu Tito, a meni se obrati rečima: „Eto, vidiš, nije naša Partija bila siromašna“.

Nije izdao naređenje da se zlato premeri i odnese u trezore Partije ili Narodne banke. Njime je raspolagano kao u vreme ilegale – nekontrolisano.

A takav zavereničko-samovoljni metod i odnos prema društvenoj imovini kao ličnoj prćiji praktikovan je i kasnije, godinama, da bi se u ostavinskoj raspravi pojavio problem izmešanosti „ličnog“ i društvenog: Titovih autorskih prava na akte istorijskog arhiva, na tuđe lične i kolektivne radove, i njegovo vlasništvo na Dobanovce i Vangu.

Po toj političkoj logici i doktrini ni kraljevski dvorovi na Dedinju nisu predani narodu kome pripadaju, nego ih je koristio „nekrunisani kralj“ bez bilo kakvog uvida u umetničke vrednosti, koje je kraljevska porodica Karađorđevića čuvala u njima.

Puštanje srpske krvi

Teško mi je pala nehumana izjava nekih komandanata Prve armijske grupe – data kasnije u eri socijalističkog nacionalizma i oživljenog kominternovskog antisrpstva i otkrivanja velikih gubitaka na Sremskom frontu, uslovljenih i slabostima komandovanja: „Trebalo je pustiti krv srpskoj buržoaziji.“
Komandant ne sme da gaji ovakva čovekomrzačka osećanja prema svojim borcima, pogotovo ne onaj koji je na njihovo čelo došao zahvaljujući umnogome i kominternovskom antisrpstvu. O teoriji „puštanja srpske krvi“ kao leku za Jugoslaviju, čuo sam kasnije i iz usta Vladimira Bakarića.

Source :

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime