youtube.com/RTS Trezor - Zvanični kanal
Zamerke proleterima: Branko Ćopić

U Vrhovnom štabu bilo je odlučeno da krajiške, bosanske, banijske, kordunaške i ličke brigade razore sistem ustaško-kvislinške vlasti na prostoru Bihaćke, Cazinske i Slunjske krajine i tako otvore ona istorijska vrata kroz koja je turska vojska vekovima prodirala u Sloveniju i prema Beču, a Vojna krajina ugrožavala turski bosanski pašaluk. Planirano je da se povežu lokalne “oslobođene teritorije” zapadne Bosne, Banije, Korduna i Like u jedinstvenu Bihaćku republiku, zapisao je Pavle Jakšić u memoarima “Nad uspomenama”. 

Posle borbi po Bosni, gde se posebno osvrće na Kupres, Bugojno, Livno, Prozor, gde su ustaše, pre poraza, imale jaka uporišta i činile neopisive zločine prema Srbima, Jakšić je upućen u Hrvatsku da formira novu Sedmu banijsku diviziju. Tako se, kako navodi, pešačeći od Srbije, preko Crne Gore i Bosne, našao u rodnom kraju, gde se uverio koliko je istorija još jednom besno uzvitlala svojim mačem nad ovom vojnokrajiškom, graničarskom zonom. Slušao je o zločinima koje su ustaše počinile u Glini, selima Korduna, Čemernici, Veljunu, Jadovnu, Jasenovcu, gde su svirepo ubijani mirni, pošteni ljudi i nevina deca. Doznao je i da mu je majka nastradala u zbegu, da je nestala sestra Dragica, da su porodice stričeva osakaćene .

Srbima za vreme NDH nije bila bliska doktrina “čuvanja” glave i “spasavanja srpstva” izbegavanjem borbe, niti optuživanja partizana za nemačke odmazde, zato što su okupatori i ustaše, na Kordunu i Baniji, počeli masovno uništavanje Srba, pre nego što su oni dali bilo kakav povod, navodi Jakšić. Opisujući jedan, kako navodi, krajnje neobičan doživljaj u selu Žirovcu, Jakšić navodi kako partizanski redovi nisu bili pošteđeni uplitanja i podmetanja ljubavnih afera “drugovima”.

Devojka sa jabukom

Večera – kajgana, sir, piletina i pogača u selu Žirovac – bila je za mene, iscrpenog zobenim i kruškovim hlebom i neslanim čorbama, prvi nestvarno prijatan doživljaj u dodiru s Banijom, početkom bogate jugoslovenske Posavine. Te noći doživeo sam još nešto – neobično i skoro neverovatno, a zanimljivo iz više razloga. Tu mislim na gledanja koja je možda najotvorenije izrazio u eri “seksualne revolucije” uvaženi književnik Branko Ćopić, prigovarajući proleterima zbog sektašenja i nehumanosti na “ljubavnom polju”, uz onaj prizvuk i opšte negativne uloge proletera u krajiškoj “naprednoj” sredini. Dalje, mislim i na korišćenje svih sredstava pri učvršćinju na vlasti Andrije Hebranga, posle njegovog izlaska iz nemačko-ustaškog zatvora.

Posle, pre bi se reklo gozbe nego večere, legao sam u lepo namešten krevet u zasebnoj sobi i, razume se, odmah zaspao. Negde duboko u noć u sobu je ušla i probudila me domaćica – mlada i lepa devojka u svilenoj spavaćici s jabukom u ruci. Stala je kraj kreveta i čekala na ono što se u takvim prilikama očekuje. Ali čekala je uzalud, jer je u meni, iscrpljenom i fizički i psihički gladovanjem, sagorevanjem u borbi i “proleterskim” osećanjem greha, ono što je ona očekivala bilo tada duboko potisnuto u moju podsvest. Devojka je malo postojala i otišla, a ja sam produžio san… Sve je prošlo mirno…

“Jes’ ti pismena seko?”

Ja sam krajem novembra 1942. oformio s politkomesarom Đurom Kladarinom i načelnikom štaba Milanom Pavlovićem Sedmu diviziju, da bih se sa njom 1943. našao u vrtlogu Neretve i Sutjeske. Kad sam se sredinom 1943. vratio u Hrvatsku, našao sam na čelu CK KP Hrvatske Andriju Hebranga, dok sam njegovog prethodnika Vlada Popovića, onoga koji mu je stajao na putu, još ranije susreo u istočnoj Bosni, na novoj, znatno nižoj, dužnosti politkoma korpusa. Sećam se da sam često od Ranka Mitića, krajiško-banijski duhovitog slušao šaljivu pouku: “Ja ti nju najpre pitam, jes’ ti pismena, seko? Pa ako kaže da jeste, ja ti njoj velim: “Nisi ti za me, ja tražim samo nepismene!” Ova Mitićeva šala imala je po njegovoj verziji, a i po verziji nekih članova partijske komisije, svoju gorku i nimalo “ljubavnu” pozanu.

Naime, Andrija Hebrang – čovek koji je svoju ženu (sa kojom se zbližio u logoru) i malu bebu, kao izazov partizanskom moralu, držao stalno pored svoje radne sobe – obrazovao je partijsku komisiju sa zadatm da ispita neke ljubavne prestupe svog političkog suparnika – opunoćenika CK KPJ za Hrvatsku, Vlada Popovića – “slučajno” sa Hebrangovom “kumom”. Kako je ovaj sve optužbe za bilo kakve ljubavne prestupe odlučno odbijao, komisija mu je podnela na uvid dnevnik one devojke koja je i mene, novembra 1942. posetila noću s jabukom u ruci. U dnevniku je uredno vođena evidencija sa imenima i datumima onih koji su prošli kroz njenu kuću i pali na njenu “jabuku”.

Neiskrenost pred partijom trebalo je, razume se, surovo kazniti u ime “čistote” partije. Suparnik na političkom polju “odstreljen” je na ljuvnom. Moga imena u dnevniku, naravno, nije bilo, a da sam “jabuku” prihvatio, skupo bih je platio kasnije, 1944. godine, kada sam ustajao protiv Hebrangovog delovanja. Tako je poznata banijska “ovca iz Žirovca” inicijativna ili instruisana, valjano poslužila prepredenim igrama.

Posleratna samovolja

Kao dokaz raznih moralnih normi, u pojedinim krajevima Jugoslavije i jedinicama NOVJ, govori i pravi šok koji sam doživeo ja – svedok političkog “škopljenja”, komandira Prve čete Kraljevačkog bataljona, Živana Maričića, na Mliništu – pored Titovog i Zdenkinog šatora – zato što se poljubio s partizankom – kada mi je načelnik štaba novoformirane Sedme banijske divizije, mladi potporučnik jugoslovenske vojske, Milan Pavlović, saopštio predveče, onako uzgred, kao sasvim normalnu stvar: “Idem ja kod učiteljice u selo Klasnić.” Nisam ga ni sprečavao, niti mu prigovarao, a ni on mi o tome nije više podnosio izveštaj. Partizanski surovi seksualni asketizam među borcima nije, očevidno, bio u skladu s hedonizmom u visokim štabovima kao klicom posleratne raskoši i samovoljne vlasti.

SUTRA – Memoari Pavla Jakšića (14): Ostavi mi bar jednu kravu

Source :

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime