Lična arhiva
Štab Sedme banijske divizije: Pavle Jakšić, Đuro Kladurin i Milan Pavlović u Glini 1943. godine

Partizansku ustaničku Srbiju razdirale su krajem 1941. godine iste one dileme koje su se pojavile u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji 1812. godine u očekivanju najezde Turaka posle Bukureštanskog rusko-turskog mira, u ustaničkoj Crnopotočkoj (Tiškovac) bosansko-krajiškoj ustaničkoj bazi 1878. i u makedonskoj Kruševskoj republici (1903), zapisao je Pavle Jakšić u memoarima “Nad uspomenama”. 

Dilema je bila da li povući ustaničku vojsku u planinske predele i angažujući je u hajdučko-gerilskoj borbi, čuvati je od uništenja – što je predlagao Karađorđe, Babić, Delčev, ili je u odlučnom sudaru izložiti junačkoj pogibiji, u stilu Hajduk Veljkove devize: “Glavu dajem, Krajinu ne dajem!” što je usvojila većina ustaničkog rukovodstva. Ishod se zna, velika pogibija i potpuna propast ustanka i u Srbiji 1804, u Bosni krajem 1878, u Makedoniji 1903, zapadnoj Srbiji 1941.

Nezadovoljni komandanti

U partizanskoj ustaničkoj Srbiji 1941. godine pojavile su se – ako se ostavi po strani “ilegala” kao kapitulantska varijanta – dve taktičke i borbene varijante – hajduk “veljkovićevsko” lokalističko i odsudno angažovanje u borbi s Nemcima za Užice i Čačak i sela oko njih (“Glavu dajem – Radobuđu ne dajem” i sklanjanje ustaničke vojske u planinske predele i njeno angažovanje u gerilsko-partizanskim dejstvima na komunikacijama i u velikim marš-manevrima (pohodima) širom Jugoslavije.

Pristalice prve varijante doveli su svoje jedinice do poraza i stradanja kao i 1812, 1878, i 1903, dok je druga borbeno-taktička varijanta porodila operativni deo NOVJ (proleterske i ostale brigade i divizije) manevarski partizanski rat višeg tipa, silazno-uzlazne transformacije i konačno pobedu u ratu – novo poglavlje na polju ratne veštine.

U partizanskom javnom mnjenju Nove Varoši – koju su, kao i Sjenicu, na veliku sreću razbijenih partizana, napustili Italijani s ciljem da ojačaju odbranu Pljevalja – kolale su i po pekarama i berbernicama vesti da je bilo mnogo nediscipline i harange i da će neki biti streljani “za primer”. Bio sam daleko od pomisli da bi se to moglo odnositi na mene zbog sukoba oko vojne taktike, jer je moja gledanja, smatrao sam potvrdila stvarnost.

Što se tiče mojih kritika upućivanih Vrhovnom štabu u teškoj situaciji, od toga nisam zazirao, jer sam to smatrao svojim pravom. Pobunjeni narod je, ne pateći mnogo od autoriteta i kultova, to činio prema svima nama. Da je tada bilo osnova za nezadovoljstvo nas komandanata odreda radom Vrhovnog štaba, jasno govore istoriji sada mnogo dostupne činjenice.

Ja, naravno, tada nisam slutio da se u našim oslobodilačkim, revolucionarnim redovima rađa praksa tajnog, subjektivističkog ocenjivanja ljudi i da postoje i nosioci shvatanja po kojima neko može biti pošteđen odgovornosti za svoj rad – konkretno Vrhovni štab. Sa razumljivim uzbuđenjem krenuo sam sa Duškom Ristićem u Vrhovni štab, smešten u jednoj kući na periferiji Nove Varoši.

Razgovor s Titom

Očekivao sam prvi susret sa ljudima koji u vrhu rukovode jugoslovenskom oslobodilačkom borbom. Gojko Nikoliš je tada bio načelnik saniteta Vrhovnog štaba. Kad me ugledao upitao me prijateljski i vidno uzbuđen: “Šta si to radio?” Saopštio mi je tada strašnu vest, u čiju verodostojnost se nije moglo sumnjati, da sam osuđen da budem streljan za primer.

Propuštajući kroz glavu poslednje događaje, ušao sam u manju prostoriju punu ljudi, spremnih za pokret. Nikoga nisam poznavao. To su, u stvari bili Tito, Kardelj, Žujović, Milutinović, Lola Ribar. Đilas je u to vreme bio u selu Radojinji, i sprovodio “čišćenje” partizanskih jedinica i vraćanje u Srbiju, gde je i mene, na bazi tajnih ocena-klevetanja, čekala najteža kazna, koju sam izbegao zaobilazeći ovo selo.

“Šta je to bilo s vama?” obrati mi se autoritativno čovek za kojeg sam odmah pretpostavio da je “glavni” – vrhovni komandant.

Započeh neposredno, ofanzivno i prilično samouvereno.

“Da, sukobljavali smo se oko toga kako treba dalje voditi borbu. Ja sam imao svoje mišljenje, ali sam disciplinovano izvršavao naređenja s kojim se nisam slagao i za koja nisam znao otkud i od koga potiču”.

“Pa šta si ti to zastupao?” – upita me Tito.

“Bio sam energično protiv napada na Užice i Čačak, jer znam da mi Kraljevo nismo zauzeli boljim i brojnijim jedinicama od onih koje su se bile prikupile oko Ivanjice. Smatrao sam da treba odbaciti i orijentaciju na ilegalu, jer to znači raspuštanje vojske, kapitulaciju i naše uništenje. Ostavio sam pokriveno područje oko Kraljeva teritorijalnim četama, a operativni deo svog odreda uputio u Sandžak, na bazi početkom novembra dobijenog, uzgrednog obaveštenja o nečemu što je sekretar OK čuo u Vrhovnom štabu više kao razmišljanje nego kao direktivu za dejstvo. Savetovao sam i drugim odredima, Užičkom i Čačanskom, da tako postupe, to jest da lokalne jedinice izvode diverzije i male napade kao u početku ustanka, a one operativne i odvojene od terena da preduzmu pohode u Sandžak, Bosnu, Toplicu i tako izbegavaju udare i oslobađaju nove teritorije.”

Tito se za tren namršti i reče mi: “Sastavi ovo ljudstvo koje si doveo sa onim borcima Kraljevačkog odreda koji su stigli ranije i kreni za nama u Rudo”, i tako mudro razreši delikatan problem. U Rudom sam, uprkos senke “streljanja”, 21. decembra 1941. godine dobio komandu nad Kraljevačkim bataljonu Prve proleterske brigade, a 25. decembra usledilo je saslušanje Kušića i Stefanovića. O “streljanju” nikad više nije bilo reči, niti je odluka poništena. Nije se ni znalo da sam ja o tome bio obavešten, sve dok to nisam, sa Titovim odobrenjem, objavio 1951. u listu “Gardist”.

Unapređenje

Novembra 1942. godine kada su postale jasne katastrofalne posledice “ilegale” negde “raspuštanja” jedinica, a negde statične uporne odbrane cela u zapadnoj Srbiji i uspesi postignuti u pohodima – prebaziranjem – u Bosnu, Crnu Goru i Bosansku krajinu, Vrhovni štab me je, uz Titovu ocenu “on zna da ceni situaciju”, unapredio od komandanta bataljona u komandanta Sedme banijske divizije.

Sutra – Memoari Pavla Jakšića (12): Bereta simbol pobede

Source :

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime