Lična arhiva

Nikad takve batine Momir nije pojeo u životu kao tog 9. marta kada su ga milicajci dokopali slomljene noge i odvukli u stanicu da ga natenane lome pendrecima. Ali, ajmo redom…

Sotona u kolima

Bile su devedesete. Krvavi oblaci slutili su veliko zlo, a on je, žilav i odsečene odstupnice, nekako počeo da se probija kroz velegradsku džunglu, naoružan inatom i ludom glavom.

Dokopao se posla, zahvaljujući pukom slučaju da je u autobusu za Čačak u 3.15 seo baš pored čoveka koji se za nešto pitao tamo gde je radio. I konačno su počele da kaplju neke parice, dovoljne za vuka samotnjaka koji je samo godinu dana ranije, pre nego što je rešio da se opet otisne u Beograd, taksirao u Požegi, gde se ljubavisao s medicinskom sestrom koju je upoznao u studentskom domu, i kod nje živeo.

Dok mu nisu dosadili i ona, i đavolja Požega.
Otkad mu je lično Sotona seo u kola, molio je boga da ga niko ne pita za vožnju.
Pred njim se otvarao novi put, mada je i dalje lunjao kao gluva kučka, pobeđujući usput neke Borine nesrećne žene, gledajući ispod oka nepoznate ljude, kao zver na oprezu.
Polako mu je iz sećanja čileo i Radoje, lovačkom patronom rascopane glave, i Džoni samleven batinama dok se njegovo bikovsko, apisovsko srce borilo da telo preživi. Ali ga je, zimi u džepu debele jakne i leti u čarapi žuljala farkaš kama.

Nije se odvajao od nje, ona mu je bila neki mračni čuvar u tuđem svetu, davala mu sigurnost. Potegao je jednom na Lekinom brdu kad su ga ispod ugašene ulične sijalice skolili nadrogirani lokalni klinci, malom rošavom je rasparao butinu, ostali su zaždili.
Đavo u mantilu od balon-svile se odnekud cerio: Je l’ da nekad zatreba, a?

Suza ujakova

– Čuješ li šta ti kažem?! – siktao je otac, lud od brige. – Nemoj da sam čuo da si otišao na te demonstracije, inače te vraćam kući! Jesi čuo!

Ispod lipe, pred kamenim podrumom stare gospodske kuće, načete sirotinjom i vremenom, podno Vujna, rakoljio se pevac i meračio kokoške.
– Dobro, neću, šta se dereš!
Ujak, što je u Prislonici od njega pravio čoveka dok su se otac i majka borili da sastave kraj s krajem, rumenog lica i crnih brkova, viknu:
– Ajde sa mnom da otočimo sikiru.
Obaviše to, pa u kačaru.
– Drži der flašu da natočimo.
Povuče kroz crevo, linu rakija, bela, ovogodišnja.
– Čekaj malo – reče, pa iz flašice male da takvu nikad video nisi sunu u rakiju tri kapi zejtina u kome je odstojala suva šljiva.
Zažuti se ljuta ko dukat.
– E, tako. Znam ja da ove tvoje džibronje beogradske ne znaju šta je rakija, pa misle da bela ne valja, a ne znaju da samo nije odstojala. Sad će da im bude potaman!
Pruži mi flašu, odseče komad slanine na koju će ceo autobus od Čačka do Beograda da miriše, privuče mi glavu, izljubi tri puta, pa reče:
– Ajde sad polako i srećan ti put.
I onda tiše dodade:
– I da obalite ove komuniste…
Zasja mu suza, ili se Momiru učini, đavo bi ga znao.

Odlazak iz Beograda

Pa, šta je ovo, junače Vukov, aaaa? – rastezao je milicajac Krajišnik okrećući Farkaševu kamu u ogromnim šakama. – Ti si neki četnik, aaaa?

Momiru su oči iskakale od bolova, slomljena noga visila kao mrtva. Mislio se: nek ubiju, samo da prestane. Poslednje čega se sećao bilo je da je zakrvavljenih očiju urlao “Idite na Kosovo!” i “Kerovi, kerovi!”, a onda su kerovi, umesto na Kosovo, jurnuli na masu.

Vuk se sa terase drao “Juriš!” i mlatarao nogama, a narod jurišao u rikverc, spasavajući živu glavu. Kao i on, dok mu noga nije upala između dve žardinjere, izbezumljena masa naletela na njega i koska je pukla kao drenov prutić.
Bili su ga kao vola, po dvojica odjednom.

“Ko bije ove ostale, kad mene dvojica!”, u bunilu mu je kroz glavu letelo suludo pitanje i do svesti se vraćala bratova rečenica kad mu je kamu marke farkaš prvi put video:
“Jesi li ti lud, odbiće ti milicija bubrege ako ti ovo nađe!”

Ujutro je došla neka međunarodna delegacija i batine su konačno prestale. Na brzinu su neke žene oprale hodnike i zidove, a on se setio da u Čačku i dalje jedna ulica nosi ime Bate Jankovića, koji je 1941. u podrumu današnjeg SUP-a ideološke protivnike, što će reći domaćine i viđene ljude, ubijao čekićem, noseći crvenu rukavicu sa srpom i čekićem. I da se pričalo da su zidovi bili krvavi do plafona.

Zaklali su ga četnici kad je crvena revolucija propala, ali mrtve, razbijenih lobanja, nisu mogli da vrate.

Ležao je na ortopediji mesec dana, dok kost nije srasla. Lekari su mu govorili da je pravo čudo kako te noći u miliciji nije dobio sepsu, da je imao više sreće nego pameti i da jednog dana, kad i njihovo prođe, može da ih tuži i uzme debele pare. Ali, njemu više nije bilo ni do para, ni do Beograda, ni do revolucije koja je tražila krv, jedini put do promene. U jorganu je držao kamu koju je milicajac Krajišnik neoprezno spustio na klupu u pauzi batinanja. Krišom je prebacio u jaknu kad su mu konačno dali štaku i rekli da može kući.
Tog je dana bez pozdrava otišao iz Beograda.

Kama u Moravi

Momir se tog jutra u snu borio sa jakrepima koje memla davi pa mu je zvonce jedva stiglo do mozga. Mučenički je huknuo, navukao pantalone, virnuo kroz špijunku i promolio glavu kroz vrata.

– Paket! – viknu nestrpljivi brkajlija. – Potpiši ovde, pa da idem, nemam vremena da dangubim.
Sav sluđen, odvajajući javu od blesavog sna, otvorio je kutiju sa pečatom na kojoj je pisalo “Novi Sad”, a u njoj je bljesnula mađarska kama marke farkaš, triput prekovana. I cedulja: “Pozdrav od zemljaka, pukovnika Stanišića, majstore.” Stavio je džezvu i nasuo rakiju. Posle se natenane obukao, a napolju je ludovalo letnje sunce. Prošao je pored krivine, omiljenog kupališta Doline ludaka, pa kraj Košutnjaka.
Stigao je do vrbaka gde su obale sabijale razbesnelu Moravu u tesnac, zvani Bunar, zelen od silne dubine. Otvorio je kutiju, izvukao kamu i zavitlao je u vir. Sačekao je neko vreme da bude siguran da neće nekim đavoljim čudom isplivati. Nije isplivala.

Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.

Knjigu “Jelička hronika”
možete naručiti preko Knjižare
“Vesti”, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924

SUTRA – Jelička hronika (8): Zadnja pošta Herceg Novi

Source :

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime