Lična arhiva

Knjiga “Jelička hronika” Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se “kuvala” u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za “čitanje u mraku”.

Mirko Demić, književnik ovenčan najznačajnijim nagradama, među kojima su i Andrićeva i Meše Selimovića, u dahu je, posle prvog čitanja, zapisao: “Milan! Poetično, elegantno, sabijeno, na mestima humorno i crnohumorno, iako je reč o mučnoj, potresnoj priči. Uživao sam u minijaturama… U njima ima majstorstva… Meni je to dovoljno.”

Prema rečima Slobodana Jankovića, novinara Tanjuga u penziji, ova knjiga je tek proklijalo zrno koje sluti sledeće velike romane.
– Ovo je hobotnica sa raznim pričama, od kojih sve “hvataju za glavu”, jer su toliko realne, a dobre – govori Janković, ističući da je bilo logično da Jovanović već “skrene” iz novinarstva u literaturu. Podsetio je da su Jovanovića, zbog kolumni i komentara, kolege uvek doživljavale kao nekog sa “dlakom u glavi”,

Dodatnoj, pravoj aromi ove knjige, smatra Janković, malo je doprinela i činjenica da se radnja objavljenih priča događa u Jovanovićevom zavičaju.
– Ali, ne, ništa nije lokalno! Opisani događaji i likovi su globalnog karaktera sa svim svojim iskrenostima, boljkama, ljubavima, zloćama i manama. Znamo svi, i to dobro, da Jelica jeste kultno mesto – ne samo četničkog pokreta, već “srpske pobune”, pa tako, naravno, i stecište i uporište partizana – izričit je Janković u podsećanju na prošlost koja “teče”.

Smatra da je “Jelička hronika” sjajna knjiga koja će brojnim čitaocima pomoći da “otvore oči” i da im bude lakše da razumeju i sebe i druge.

Autor knjige Jovanović, među kolegama i prijateljima, poznatiji kao Major, citirajući u uvodu Mešu Selimovića, pozvao je za “svjedoke vrijeme, početak i svršetak svega, da je svaki čovjek uvijek na gubitku”, i tako uveo čitaoce u svet isprepleten dramom i poetikom.

Beg od tmuše

– Pusti ga, Bato, malo kući…
Bato, psihijatar i načelnik ludare, sličniji kasapinu nego lekaru, ogroman, obrijan do glave, prekratkog mantila, imao je obrve kao čekinje i pogled svojih pacijenata.
– Sejo, on je težak bolesnik. A ti ga vodiš u tu vašu dragačevsku tmušu da još više poludi! On mora da bude na lekovima!
– Daj nam, bato, te lekove, popiće…

Na čelu su načelniku izbijali damari.

– To vaše Dragačevo…

– I tvoje, bato…

– Vaše! Vaše! Vampiri, vile, vilinska kola, koljači, otud više nisam!

Marama se sagla do patosa:
– Bato, pusti ga… Nek bude neki dan s nama, udaviše ga ovi zidovi, nek udahne vazduha, greota je, bato…

Kasapin sa doktorskom diplomom dočepa listu, nažvrlja i baci preko stola.
– Vodite ga, jebo vas ko vas dao!

Radoje je vazda sanjao da pobegne od tmuše, vilinskih kola i priča o vodenicama u kojima vampiri dave one što zanoće. Bežao je iz urvina gde se magla spusti i ne diže danima, bila zima, bilo leto. Bežao je od sebe, a od sebe se ne beži.

On, nesvršeni student političkih nauka u Beogradu, smirenog i blagog lica, klatio se u sestrinom kamionu, a majka ga je gladila po kosi, suznih očiju, luda od brige, luda od nade, luda.
– Sine, spremila majka gibanicu, ko duša.
Radoje je razmišljao kako je sanjao. Nekad. Utvu zlatokrilu što leti prema suncu, daleko od golih mokrih grana. I pitao se da li smrt boli više nego život.

Znao je da to saznati neće dok ne pređe s druge strane. Gde ga je čekao spas.

Suza nije kanula

– Sine, evo gibanice, ko duša.

Hvala, majko.
– Mi malo do krčevine, da okopamo ono kukuruza, i eto nas. Da se ispričamo.
Dobro, majko.

Radoje je znao da ne sme da čeka ni oca, ni majku da se vrate iz krčevine. Smrt je bila nestrpljiva, cupkala je na pragu, nudila spas, podizala uvis prste od kostiju.

Grozničavo je počeo da kopa po očevom alatu, bacao naokolo šrafove, burgije, ima li ova kutija dance, lebac ti božji!!!

Kad je već počela da mu se muti svest, kad je pomislio da će i dalje ostati osuđenik na život, bljesnula je patrona.

Očeva, lovačka. Zaboravljena na dnu kutije.
Seo je i nasuo rakiju. Skinuo pušku sa zida. Izuo čarapu. Popio rakiju. Gurnuo cev u usta. Nožnim palcem pritisnuo oroz.
Ni suza mu nije kanula.

Sunce je puklo u paramparčad i utva zlatokrila odletela je u mrak. I u njoj srce.
– Kukuuuuuuu, sineeeeeeeeeeeee!!!!!!!!

Grob u kući

Otac je ćutao, crn u licu, starac, još mlad. Pružio mu je ruku, okrenuo glavu. Nikad na groblje nije otišao, a video je grob što mu je ušao u kuću.

Znao je.
Ćutao je.

Otkud diploma?

Doktor kasapskog izgleda, šireći ruke, gledao me je bikovskim očima i bogoradio.
– On je bio težak bolesnik. Neizlečiv. Vikao je svaki dan: Ujače, neću da budem s ludacima. Tražili su da za vikend ide kući, molio sam, kumio sam, jok.
– I to je, doktore, sve?
– A, šta drugo…
– Jebo li te onaj ko ti dao diplomu, znaš!
– Šta kažeš?!
– Mrš!

Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika “Vesti”. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.

SUTRA – Jelička hronika (2): Vilinsko kolo

Source :

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime