Lična arhiva
Oproštaj: Sahranjen u Aleji velikana

Tokom života skupljao je armiju obožavalaca i – neprijatelja. Karijera mu je, u zavisnosti od ratne sreće u tom njihovom večitom obračunu, išla čas uzlaznom, čas silaznom putanjom. Bio je i kometa i zvezda padalica. Dizali su ga u nebesa i bacali u blato. Ipak, jedno mu se moralo priznati – bio je jedan od poslednjih, ako ne i poslednji boem našeg fudbala.

U „Zlatnoj knjizi fudbala“ piše:
„Njegova nestalnost, narodna inteligencija sa smislom za humor, želja da se nadigrava, možda ga je povela putem koji je skratio njegov ukupni doprinos fudbalu. Dao je mnogo, a to je bila tek polovina njegovog blistavog talenta.“

To je Dragoslav Šekularac, koji je bio legitimni naslednik Rajka Mitića u Crvenoj zvezdi. Koji je sa Borom Kostićem činio strašan tandem ne samo našeg fudbala. I koji je u dresu reprezentacije odigrao svega 41 utakmicu – od toga čak 13 na Svetskim prvenstvima, dve na Olimpijskim igrama i šest na Evropskom šampionatu. Svi se slažu da je mogao mnogo više, a on je bio četvrti na svetu, srebrni na Igrama, drugi na Starom kontinentu. Sve to postigao je od sedamnaeste do dvadeset i pete godine kad je, kako su fudbalski stručnjaci i novinari od pera govorili, ozbiljno igrao fudbal.

A i tada je zbog raznoraznih kazni više od dve godine proveo van terena.

Jedan Šeki – dosta

Šta bi bilo da je bio drugačiji?
– Kad sam postao trener, zahtevao sam od igrača da poštuju disciplinu. Da ne bi prošli kao Šeki. I kad god bih u nekome video nagoveštaj svog karaktera, svoje nestalnosti, trudio sam se da ga vratim na pravi put. Nisam žalio ni truda, ni vremena. Dovoljno sam ja stradao i za druge. Ali, nije vredelo. S vremena na vreme, pojavio bi se neki momak s „bubicama“ u glavi, poput Milka Đurovskog ili Vlade Lukića, tu nikakve priče nisu vredele. Možda je to sudbina, možda to ide s ogromnim talentom. Ne može svako da dobije i noge i glavu – govorio je Šekularac.

Uvek je bio idol probirljive Zvezdine publike. Nekad mu je bilo dovoljno tek petnaestak minuta ili pola sata da gledalište dovede do delirijuma.

„Po izgledu pravi mediteranac, s licem boksera koji nije primio mnogo udaraca, Šekularac je bio pravi umetnik , koliko po tako tipičnom driblingu na malom prostoru, toliko i po smislu da diriguje igrom celog tima. Njegova maestralna, urođena tehnika, njegova brza misao i savršeni pregled igre brzo su ga doveli do klase najatraktivnijih igrača sveta – Sivorija, Kope i Garinče.“

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala

Na nebeskim poljanama

– Šekularac je jedan od retkih evropskih fudbalera koji je mogao da igra za Brazil. Jednom sam ga pitao, da li su možda njegovi koreni – brazilski.
Ovo je o Šekiju rekao Pele.
I to, možda, dovoljno govori.

U ljudskoj je prirodi da se brzo zaboravljaju ljudi koji više nisu u njihovoj blizini i pred očima. To nije važilo za Šekija. Kad god je odlazio, kad god je nestajao iz vidokruga navijača i njegovih prijatelja, sve jače im je nedostajao. To mogu samo veliki.

Tako će sve do večnosti biti i posle 5. januara 2019. kad je Šekularac konačno otišao u legendu. Tog dana se na nebeskim poljanama pridružio Rajku, Milošu, Bori, Vukasu, Tozi, Vasketu i ostalim čarobnjacima sa kojima se nekada družio. Ko zna, možda će gore odigrati i neku utakmicu… Pa, ako vam se ponekad učini da sa visina čujete čudan huk, znajte da je nekome proturio loptu kroz noge i da anđeli skandiraju: „Šeki, Šeki, Šeki!“

Uvek najbolji

Kad se Šekularac opraštao od Zvezde, 24. septembra 1971. godine na utakmici protiv Benfike, uz njega su se našli Džajić, Aćimović, Bogićević, Karasi… najveći asovi svog doba. I to u punoj snazi, dok je on išao silaznom putanjom karijere. I opet je bio najbolji. Sve oči na stadionu gledale su samo u njega, svi su mu se divili i uzdisali zbog njegovog ogromnog majstorstva.

A kad je postigao prelep pogodak, tek da rastanak svima padne još teže, publika je na tribinama još dugo skandirala njegovo ime.

Šeki na srpskom znači – virtuoz

Umesto epiloga, prenosimo zapis koji je o Dragoslavu Šekularcu ostavio Matija Bećković.
– Virtuoz se na srpskom kaže Šekularac. U moje vreme to prezime je postalo atribut, superlativ, kompliment. I nije se koristilo da označi samo fudbalsko majstorstvo. I za majstore u drugim oblastima koristilo se kao najveće priznanje. Družio se sa umetnicima jer je i on sam bio umetnik. Tu negde, u krugu u kojem je on bio najveća zvezda, kretao sam se i ja.

A bard glumišta Dragan Nikolić je govorio:
– Urbani duh Beograda iznedrio je, s vremena na vreme, dosta Šekija. Svi su oni bili predvodnici i u nečemu posebni. Ali, takođe, svi oni su bili samo kopije, a pravi Šeki je bio samo jedan.
Bio je ambiciozan, duhovit, dosetljiv. Voleo je da pobeđuje u svemu. Od fudbala, preko špaga i krajcarica, do šaha.

Nikad se nije ljutio. Ni kad su objavljivali reči koje nikada nije izgovorio.
– O meni je dosta napisano, a bar polovina od toga nije istina – smejao se. I – nikad nije demantovao.

Kad smo poslednji put sedeli i pričali, priznao je:
– Za sve što sam u životu doživeo kriv je fudbal i zaslužan je fudbal. Možda ništa od toga ne bi ni bilo da sam poslušao svoga oca Bogoljuba, koji mi je govorio: „Sine, bolje ti je da učiš školu nego što igraš fudbal.“

Onda mu se lice razvuklo u poznati, šeretski osmeh.
– Dobro je što ga nisam poslušao.

Source :

A. Stanković

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime