Lična arhiva
Večita zvezda: Najmlađi su ga uvek voleli

Da je mogao da bira, Šekularac bi ostao u OFK Beogradu. Ali, pred kraj karijere više nije mogao da igra za male pare, pa je rešio da ponovo okuša sreću u inostranstvu.

– Dogovorio sam se sa drugarima iz niškog Radničkog da sa njima krenem na turneju po Južnoj Americi. Već na prvoj utakmici u Bogoti, protiv kolumbijskog Independiente Santa Fea, ostavio sam sjajan utisak i potpisao dvogodišnji ugovor.
Fudbalski Beograd i naša publika ostali su uskraćeni za drugu Šekijevu igračku mladost. Tek ponekad, kad bi se nasmejan i raspoložen pojavio kod kuće, novinarima bi ispričao poneki detalj iz južnoameričke bajke.

Godinama kasnije, međutim, kad je napustio Kolumbiju, našao se u središtu jedne afere o kojoj se pričalo – u pola glasa.
– Nikad se nisam bavio politikom, ali politika me je jurila i uticala na moju karijeru. Mnogo puta zamerali su mi da sam svojim ponašanjem rušio socijalistički moral. Lajao sam i kad je trebalo i kad nije trebalo, a štitili su me doktor Obradović i moja velika popularnost. Na vrhuncu igračke slave nisam otišao u inostranstvo odlukom političkih moćnika, a jedini put kad sam od nekog zatražio uslugu zakucao sam na vrata Aleksandra Rankovića, čoveka koji će ubrzo pasti u Titovu nemilost. Drugačije, izgleda, nisam umeo…

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala

Stradao zbog Draže

Ipak, tek u sumrak karijere, Šeki će osetiti šta je pravi politički progon. Doživeo je, naime, da ga proglase za narodnog neprijatelja.

– Bilo je to 1975. godina kad sam otišao u Kanadu da igram za Bele orlove iz Toronta. Reč je o klubu naših iseljenika, za koji su neki govorili da je maska za četničku emigraciju. To nikome nije smetalo kad sam u Beogradu uredno tražio i dobio dozvolu za odlazak, a potom i vizu u ambasadi Kanade. Ali, neki špijun kojih je uvek bilo među našim ljudima na Zapadu, poslao je u Beograd – tamo “gde treba”, neku fotografiju, na kojoj se vidi kako stojim ispred uramljene slike Draže Mihailovića.

Šeki je optužen za izdaju, zločinačku delatnost i rušenje socijalističkog poretka!
– Brže-bolje sam se spakovao i krenuo u Beograd da objasnim da je u pitanju nesporazum, da nisam uradio ništa protiv zakona i naše zemlje. Pa, ja sam na svakoj utakmici u reprezentaciji izgarao za otadžbinu, ali nekim zlonamernim političarima to je bilo nemoguće objasniti. Čim sam stigao, oduzeli su mi pasoš i naredili da se javim na saslušanje u čuvenu stanicu milicije u Ulici 29. novembra.

Kad god je pričao o tom iskustvu, osećao je veliku neprijatnost.
– Strogi i nadmeni inspektori saslušavali su me satima. Tražili su da više puta ponovim svaku reč, sašaptavali bi se i počinjali ispočetka. Nisam se ljutio na njih, siguran sam da su izvršavali nečija naređenja.

Idol Bogote: Šeki daje autograme

Najcrnje misli

Na ulici mu je, pričao je, bilo još teže.

– Zabranili su mi da se pojavim na Zvezdinom stadionu, meni, Šekularcu! Odem do Madere, gosti se prepadnu. Kako uđem, oni krenu na vrata. Ostanu samo konobari i poneki gost za koje sam bio siguran da su radili za tajnu policiju. Samo su čekali da zinem, pa da jave – šta je Šeki pričao, s kim je pričao, koga je viđao…. Zbog toga su me svi izbegavali, a i ja sam počeo da bežim od ljudi. Zar da neko ni kriv ni dužan zbog mene strada? To je trajalo danima i u jednom teškom trenutku pomislio sam da je jedini izlaz iz te situacije – samoubistvo.

Iz teške depresije i crnih misli u život su ga vraćale ćerke. “Ne smem da se predam, moram da izdržim”, hrabrio se obećavajući sam sebi da će još jednom zaigrati fudbal.
– I onda, jednog dana, sve je prošlo. Pozvali su me, vratili pasoš bez reči izvinjenja, kamoli nekog objašnjenja. Bez prebijene pare u džepu uputio sam se u Pariz.

Mnogo godina kasnije, sudbina ga je ponovo spojila s Belim orlovima.
– U Torontu sam se ponovo našao 2006. godine, da pomognem prijateljima iz ovog kluba u pohodu na titulu prvaka Kanade. Tada je sve bilo mnogo prijatnije, a doživeo sam da mi naša ambasada u Otavi oda priznanje za razvoj fudbala među našim iseljenicima. Iako niko nije ni spominjao događaj od pre 20 godina, meni đavo nije dao mira, pa sam pred okupljenim narodom postavio pitanje – ko je na kraju pobedio u ratu, četnici ili partizani?
Dok su mu aplaudirali kao da je ponovo na terenu, Šeki nije mogao a da ne primeti i neke – kisele izraze lica.

Razvod od Gordane

Životni lomovi ga nisu zaobišli ni u Kolumbiji, u kojoj se razveo od dugogodišnje supruge.

– Gordana je dugo trpela sve moje kaprice i neugodne epizode, ali kad sam izgubio glavu za drugom ženom, u pitanju je bila jedna plavokosa Nemica, jednostavno je uzela decu i otišla za Beograd – priznao je Šeki.

Karneval, titula i – pretnje

U Bogoti je živeo drugu fudbalsku mladost.
– U karnevalskoj atmosferi kolumbijskih stadiona osetio sam se kao preporođen. Bio sam onaj stari Šeki koji dribla, probacuje lopte rivalima kroz noge, trči, proigrava saigrače i – pobeđuje. Prijalo mi je i što mi je trener bio moj stari prijatelj Toza Veselinović, koji je samo meni davao punu slobodu. Za takvo poverenje vraćao sam mu sjajnim igrama, pa smo u drugoj sezoni osvojili šampionsku titulu – sa osmehom se sećao veliki as.

Dobre igre preporučile su ga Milionarisu, gde je takođe bio idol navijača.
– Ponovo su me nosili na ramenima, ponovo su stadioni odjekivali od uzvika: “Šeki, Šeki!”. Sreća nije trajala dugo. Dogodila se neka saobraćajna nesreća, u kojoj sam bio učesnik lančanog sudara, i mada je policija uhapsila krivca, lakše je povređena jedna devojčica čija je rodbina od mene tražila debelu odštetu. Nisam hteo da platim, pa su počeli da mi prete i – morao sam da odem.

Poslednja stanica u tom delu sveta bio mu je Meksiko, u kojem je neko vreme igrao za Aameriku de Kali i družio se sa Borom Milutinovićem.

SUTRA – Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (35): Pobednik i kao trener

Source :

A. Stanković

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime