Lična arhiva
Moćan, ne i svemoćan: Obradović (desno) u društvu Nikole Jockovića

Nekada je važilo pravilo – ništa se nije dogodilo ako to ne objavi “Politika”. To je vrlo dobro znao i doktor Aca Obradović. Promućuran, namazan svim bojama, u svakom trenutku zna gde đavo spava. Čuveni Zvezdin “tehniko” posle prvobitnog šoka kreće u akciju. Šekularac je uradio nešto što nikako nije smeo da uradi – usred prvenstvene utakmice, pred toliko hiljada duša, udario je sudiju.

Nezapamćeni skandal! Takav prestup je nemoguće sakriti.

Ipak, razmišlja doktor, možda je nešto moglo i da se ublaži. Da se prikaže kao nesrećan slučaj. Već je razgovarao sa ljudima iz Radničkog, koji su bili presrećni zbog pobede nad Zvezdom. Nišlije su obećale da neće goniti Šekularca. I delegat utakmice je raspoložen da se najbolji igrač Jugoslavije ne razapne na krst. Ostaje još samo Tumbas…

Doktor obazrivo pokušava da stupi u kontakt sa glavnim sudijom. Subotičanin Tumbas je veoma uvređen. Obradović mu smireno objašnjava da je šteta već učinjena, ali da ovu grudvu snega ne treba pretvarati u lavinu.

Čini se da sve ide Obradoviću naruku. Nije prošlo ni dva sata od prekida utakmice, a prašina se sleže. Možda Šeki i ne prođe tako loše…

Trka s vremenom

Ali, Šekiju ipak nema spasa. Obradović ne zna da je revnosni foto-reporter “Politike” Momčilo – Moma Vučićević ceo incident posmatrao kroz oko svoga aparata. On je jedini na stadionu koji je – radio svoj posao. Jedan za drugim, snimio je šest-sedam kvadrata.

– Imaš li ovo? – kao bez duše do njega je doleteo kolega novinar Rade Stanojević.

Moma se smračio. Fotoreporteri su sujeverni, najviše mrze kad im postave to pitanje. Kad slikaju neku gužvu, još nisu sigurno kako je to ispalo na filmu. Ipak, potvrdno klima glavom. Odmah pada dogovor. Stanojević ostaje u Nišu da šalje telefonski izveštaj. Vučićević kako zna i ume mora da stigne u Beograd pre nego što poslednje izdanje “Politike” ode u štampu.

Istrčao je sa stadiona, pokušao da stopira do Beograda. Prođe jedan automobil, pa drugi. Ne staju. Onda se setio da voz iz Zaječara prolazi kroz Niš i – potrčao na stanicu. Kao u nekom uzbudljivom filmu, uleteo je u vagon kad se kompozicija spremala da krene. Zadihan je uleteo i u “Politiku” kad je dežurni urednik već mislio da krene kući.

– Ključ od laboratorije – promucao je Vučićević i odneo film na razvijanje.

Nešto kasnije, vratio se bled kao krpa. Poređao je fotografije po stolu. Jedna do druge, kao strip, otkrivale su svu težinu prekršaja slavnog igrača.

“Zvezdaš” presudio

Tek tada je nastala prava uzbuna. Objaviti ili ne objaviti ove slike, bilo je pitanje koje niko nije smeo naglas da izgovori. Bez obzira na to da li su “zvezdaši” ili “partizanovci”, Šekija su svi voleli. I znali su – ako Momine slike ugledaju svetlo dana – nema mu spasa.

Vučićević je teško uzdahnuo. Mašio se telefona i pozvao direktora “Politike” Danila Purića.
Purić je živeo blizu i veoma brzo je stigao u redakciju. Kad je video fotografije, bio je zapanjen.
– Da li je moguće da je Šekularac ovo uradio? – tiho je upitao.
Svi koji su se zatekli u redakciji su ćutali. Dobro su znali – Purić je obožavao Šekija. I još je bio potpredsednik Zvezde!

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala

– Objavićemo fotografije – odlučio je i i zajedno sa Momom Vučićevićem izabrao pet fotografija, koje spojene u kaiš, bolje od svake priče pokazuju šta se desilo u Nišu.
Sutra ujutro beogradsko izdanje “Politike” je razgrabljeno. Potom je cela priča sa slikama kao krunskim dokazom ponovljena u izdanju za celu zemlju. A onda su fotografije uz dozvolu lista prikazane i na televiziji.

Doktor Obradović je bio poražen. Dao je sve od sebe da spase od propasti veliki, možda najveći fudbalski dragulj. Uzalud.

Na osnovu fotografija objavljenih u “Politici” Disciplinska komisija Fudbalskog saveza Jugoslavije kaznila je Dragoslava Šekularca sa 18 meseci zabrane igranja.

Žuta minuta

Zbog ovog nesmotrenog postupka i rigorozne kazne Šekularac nije dobio Zlatnu loptu uglednog “Frans fudbala”.
“Žuta minuta” iz Niša koštala ga je i mnogih neodigranih utakmica i bolje karijere. Zvezdu mnogih neprodatih ulaznica, izgubljenih utakmica i ponekog trofeja.
 

Momine muke

Fudbaleri su oduvek govorili da su sa novinarima na “vi”, a sa fotoreporterima na “ti”. I Šekularac je, mada nerado, priznavao da je ponekad bojažljivo čitao štampu, strepeći od kakvog preoštrog pera i loše ocene. Sa druge strane, momci sa aparatima oko vrata bili su poput drugara. Ništa nije moglo da zameni neku vrhunsku fotografiju.

U slučaju Mome Vučićevića, slike iz Niša su mu donele samo nevolje. Ruku na srce, kolege su ga zaustavljale po hodnicima “Politike”, čestitali mu i tapšali po ramenu. Ali, kad bi izašao napolje dešavalo mu se da ga na ulici, po restoranima, fudbalskim terenima presreću i znani i neznani, da ga vređaju, psuju, često i zaprete.
Nije mu zamerio jedino – Šekularac.

– Igrom slučaja, neko vreme se uopšte nismo sretali. Onda, jednog dana, uđem u svlačionicu Zvezde. Kad tamo, Šeki na masaži. Nešto me stegne u želucu, plašim se reakcije mog omiljenog igrača. Šeki me ugleda i šeretski se nasmeje. “Gde si, Momo! Majke ti, koliko si zaradio na onim slikama?”

Šekularac, međutim, Pavlu Tumbasu nije oprostio.
– Nekoliko puta mi je preko prijatelja slao poruke da bi se rado sreo sa mnom, izvinio i izmirio. Nisam pristao. Zbog Pavla Tumbasa i ostalih “tumbasa” koji su mi uništavali karijeru. Mnogo godina kasnije, pošto je subotički sudija preminuo, bilo mi je žao. Trebalo je da odem da ga vidim – priznao je Šekularac.

Sutra – Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (31): Sastanak sa Rankovićem

Source :

A. Stanković

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime