Lična arhiva
Nesavladiv: Jašin spasao Sovjete porazom

Olimpijsko selo u Melburnu živelo je 24 časa dnevno. Kako se najveća sportska svetkovina bližila kraju, sportisti su se opuštali. Pogotovo oni koji su završili takmičenje. Osvajači medalja, gotovo svi koji su ispunili lične i ambicije svojih reprezentacija, provodili su poslednje dane pre povratka kući u veselom raspoloženju.

U svako doba dana ili noći odzvanjao je smeh, odnekud se čula pesma. U nekom ćošku velikog parka dvoje mladih rastajali su se u suzama. Volonteri su trčali posvuda, neumorno u potrazi za značkama, autogramima, delovima sportske uniforme njihovih idola koje će ih podsećati na ovu zgodu. Vremenom, postići i veliku cenu kod kupaca na sportske znamenitosti. Ljudi se slikaju sa američkim atletičarima Bobijem Morouom i Mildred Mekdenijel.

Novinari povlače za rukav trostrukog osvajača “zlata”, legendarnog mađarskog boksera Lasla Papa. Australijskoj heroini Beti Kutbert u džakovima donose pisma, među kojima ima i dosta – ženidbenih ponuda.

Mirno, čak neuobičajeno tiho je u paviljonima jugoslovenske i sovjetske ekspedicije. Poslednjeg dana Olimpijskih igara, neposredno pre ceremonije zatvaranja, duel za zlatnu medalju treba da odigraju “plavi” i “zbornaja komanda”.

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala 

Želja za revanšom

U našem taboru se priželjkuje treća-sreća, da posle srebra u Londonu i Helsinkiju, fudbaleri najzad osvoje najsjajniju medalju.

Među Sovjetima vlada velika želja za revanšom. Četiri godine ranije, u Tampereu, posle eliminacije od Jugoslovena, koji su tada Rezolucijom Informbiroa bili izrod i izdajnik komunizma, jedna sjajna generacija fudbalera brzo i tiho sišla je sa velike scene odlukom “sa vrha”. Tačnije, voljom šefa tajne policije Lavrentija Berije koji je rasformirao klub CDKA iz koga je bilo najviše reprezentativaca.

“Jedinica koja se osramoti na frontu, biva rasformirana”, podsetio je Berija Staljina, a Josif Visarionovič se složio.

Sad je drugo vreme. Nema više mržnje, igrači ne kidišu jedni na druge kao na frontu. Ali, želja za zlatom i, možda kod Sovjeta za slatkom osvetom je jaka.

– “Šeki, nemoj da se brineš. Igraj slobodno, kako ti umeš”, hrabrio me pred utakmicu Todor Veselinović, najiskusniji među nama. U tom trenutku je već imao oko dvadesetak utakmica u državnom timu i njegova pojava i samopozdanja ulivali su nam sigurnost – pričao je Šekularac. – I, zaista smo igrali dobro, pogotovo u prvom poluvremenu kad smo pritisli Sovjete. Ređali su se naši napadi, stvorili smo i nekoliko šansi, pa je u par navrata Lav Jašin, koji će postati najveći svetski golman, bio na velikim mukama.

Dodaj, dodaj!

I onda se, priznao je veliki as, desio taj kobni trenutak.

– Sećam se kao danas, krenem s loptom na Bašaškina. Napravim “lažnjak” u svom stilu i centarhalfa Sovjetskog Saveza pošaljem “u jagode”. Put ka golu je otvoren, idem sam prema Jašinu, a nedaleko od mene kao iz zemlje iznikao pojavio se i Toza. Viče: “Šeki, dodaj”, ja ništa. Toza opet: “Šeki, dodaj”, a u meni se javlja želja da se poigram i sa golmanom “zbornajem”. Hteo bih da ga driblam, da se ušetam u mrežu. To je iskoristio Bašaškin, stigao me, omeo, dovoljno da Jašin onim svojim dugim rukama pokupi loptu. Pojavljuje mu se osmeh od uva do uva, dok Toza kipti od besa.

Čujem ga kako psuje, posle me u svlačionici izgrdio na pasja kola. Tek kad nam je Iljin u 48. minutu dao jedan bezvezan gol, shvatio sam koliko sam pogrešio…
Jugoslovenski fudbaleri su treći put za redom osvojili srebrno olimpijsko odličje. Na zlato će morati da čekaju još četiri godine. Osvojiće ga – bez Šekularca.

Rukavice na poklon

Prilikom dodele medalja sve naše igrače zadivio je Lav Jašin.

– Čim je sišao s pobedničkog postolja, ovaj veliki golman, heroj sporta Sovjetskog Saveza, potražio je u gužvi našeg golmana Radenkovića. Dao mu je svoje rukavice i odao priznanje za sjajne odbrane. Mislim da su Radenkoviću to bile prve rukavice koje je imao u karijeri! Bili smo istinski oduševljeni, danima smo pričali samo o ovom gestu velikog golmana – setio se Šekularac još jednog detalja iz Melburna.

Kazna za sebičluk

Mnogi se sigurno sećaju smrknutih lica naših vaterpolista na dodeli medalja na Olimpijskim igrama u Atini 2004. Primili su srebrne medalje kao da su od užarenog kamenja, toliko ih je pekla ta rana zbog poraza od Mađara u finalu.
Tako nekako osećali su se i jugoslovenski fudbaleri posle neuspeha u susretu sa selekcijom SSSR.

– Dok je kapiten Igor Neto, koji nam je mnogo puta zagorčao život, ponosno predvodio Kuznjecova, Saljnikova, Isajeva i ostale zaista velike majstore fudbala, mi smo stajali po strani kao da smo na sahrani. Imao sam 19 godina i gledao sam u zemlju. Ako podignem glavu, ugledam tužna lica Spajića, Krstića, Papeca, Antića i drugih mojih drugova. Plače i Toza, ali kroz suze me i dalje strelja očima. Vidim da će mi teško oprostiti onaj sebičluk. Nešto kasnije popušta. Kaže mi: “Možda ni ja tebi ne bih dodao loptu”. Ipak, uveče mi se vraća film utakmice, muči me krivica. Te noći oka nisam sklopio.

Pitam se – da li će me Tirnanić ikad više pozvati u državni tim. Moji strahovi su bili delimično opravdani. Igrao sam u jednoj prijateljskoj utakmici sa Indonezijom, a onda me nije bilo na spisku punih godinu i po dana. Selektor me “hladio” sve dok nije osetio da sam potpuno sazreo za reprezentaciju.

SUTRA: Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (15): Živeo za derbi

Source :

Aleksandar Stanković - Vesti

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime