Lična arhiva
Inspiracija - pune tribine: Publika mu je davala krila

Loptu je, sekund pre poslednjeg zvižduka iz sudijske pištaljke šutnuo jedan Jugosloven, jedan vojnik Papuanac zasvirao je u trubu, jedan Australijanac spustio je zastavu, a drugi ugasio plamen… Posle 17 dana slavlja u čast sporta završile su se 16. olimpijske igre u Melburnu. Stadion Kriket graund bio je u delirijumu. Više od 120.000 gledalaca na nogama. Ovacijama i aplauzima ispraćali su sportiste iz čitavog sveta koji su, mašući im, nasmejani, napustili ovu veliku arenu.

Ove detalje s kraja 1956. godine Šekularac i njegovi veliki prijatelji Perica Radenković i Vladica Popović zapamtili su zauvek.

– To je slika koju sam poneo iz Melburna. Zastave, topovi iz kojih su ispaljene salve u našu čast, u čast svih sportista koji su učestvovali na najvećoj sportskoj svetkovini – s neskrivenom setom pričao je Šeki.

Na sever, pa na jug

Tokom karijere će proputovati svet uzduž i popreko, ali ovo putovanje je po mnogo čemu zaslužilo epitet nesvakidašnjeg.

– Naš put do Australije i nazad bio je velika, životna avantura. Najduže putovanje u mojoj karijeri. Krenuli smo iz Beograda do Hamburga, pa na Severni pol, jednim od prvih letova aviokompanija u to vreme na ovu najudaljeniju destinaciju. Odatle smo preko Aljaske otišli za Honolulu, odmorili se 24 časa i najzad preko ostrva Fidži došli u Melburn. Sve u svemu, putovali smo 36 časova. U povratku smo išli drugim putem, na Singapur i Indiju – gde smo odigrali jednu prijateljsku utakmicu, Egipat i Rim. Iz glavnog grada Italije kući smo se vratili vozom.

Od odlaska do povratka u Beograd prošlo je dva meseca! Bio je to jedan fantastičan, nezaboravan doživljaj. Bili smo pravi svetski putnici. Kasnije smo od skandinavske kompanije SAS dobili diplome jer smo u tom putu oko sveta dva puta prešli ekvator – s neskrivenom setom pričao je Šeki.

Svaki put kad bi se povela priča o ovom putešestviju, druga Zvezdina “zvezda” bi dodavao još neku kockicu mozaika.

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala

– Koliko sam bio uzbuđen zbog toga što ću igrati za državni tim na tako važnom takmičenju, bio sam pomalo i uznemiren što dugo neću videti moju devojku Gordanu. Nedostajala mi je čim sam u Beogradu ušao u avion, pa sam joj svakoga dana pisao razglednice i duga pisma u kojima sam opisivao šta nam se tog dana desilo i koga smo upoznali. Ostatak vremena sam “ubijao” uglavnom igrajući karte sa Radenkovićem, Savom Antićem i Todorom Veselinovićem s kojim sam se, takođe, veoma zbližio na ovom putu.

Lako do finala

Todor Veselinović, fudbalska legenda Vojvodine, dribler, fudbalski umetnik i ubitačan strelac, duhovitošću i skromnošću osvojio je Šekija. U tim trenucima, pričao je, nije ni sanjao da će se taj novi, sjajni drug žestoko naljutiti na njega.

– Jugoslovenski fudbaleri su u Londonu ’48. i Helsinkiju ’52. osvojili srebrne medalje. Svi smo verovali da će treća biti – sreća. I zaista je krenulo dobro. Amerikance smo odučili od fudbala, pobedili ih sa 9:1 – Toza i Muhamed Mujić su dali po tri gola, Antić dva, a Papec jedan. Zatim smo sa 4:1 pobedili Indiju, za koju je igralo i nekoliko bosonogih igrača, a ja sam tu utakmicu preskočio jer me je trener Dragomir Tošić, predratni igrač BSK, odmarao za finale. Najzad, došao je i susret sa Sovjetima za zlato…

Sve na dugme

– Prespavali smo na Havajima. Honolulu nam se učinio kao neko mesto iz bajke. Kad smo ušli u hotel, zanemeli smo od raskoši koja je nama, mladim fudbalerima iz socijalističke zemlje, bila nepoznata. Tako mi se dogodilo da provedem noć na krevetu bez jastuka i prekrivača jer nisam znao da za potrebnu posteljinu treba samo da – pritisnem dugme.

Vladica poleteo za odelom

I ovom prilikom je, kao i mnogo puta ranije, voleo da začikava Vladicu Popovića.
– Kao saigrači iz Zvezde bili smo cimeri. Vladica je miran, poslušan fudbaler, koji je bez pogovora izvršavao trenerove naredbe. Ja sam, opet, uživao u kršenju pravila. Valjda su ga zbog toga tako često određivali za mog sobnog kolegu, u nadi da će uticati na moje ponašanje. Koliko sam ga samo izluđivao čestim kašnjenjima na obavezne sastanke ili lutanjima po Olimpijskom selu u vreme obaveznog odmora!

A najviše se iznervirao po završetku Igara, kad smo se vratili sa završnog defilea. Fudbalski savez je pred polazak na put dao da nam se svima sašiju iste uniforme. I čim sam ušao u sobu, ja skinem onaj sako i zafrljačim ga kroz prozor nekim volonterima koji su se tu skupili da bi od sportista iskamčili neki suvenir. Vladicu umalo nije udarila srčana kap! Poznat po disciplini, ali i po škrtosti, moj drug je izleteo iz zgrade i pojurio za onim volonterima da vrati moju uniformu nazad.

Naravno, od toga nije bilo ništa, oni su sa plenom nestali u lavirintu paviljona u Olimpijskom selu. Godinama kasnije, kad smo obojica omatorili, povremeno bih ga podsetio na ovu epizodu, a moj dragi drug Popović je u neverici vrteo glavom. Kiselo bi se nasmejao tek kad bih mu rekao da on to odelo sigurno ima i danas, da je ispeglano i gotovo novo, pa da u njemu može da ide i na neku svadbu – u svom stilu pričao je večiti kozer.

Sutra – Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (14): Jašinov osmeh i Tozine suze

Source :

Aleksandar Stanković - Vesti

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime