M. Stanković
Kore su uvek u kuhinji: Đuja sa najmlađim sinom

Đuja Blanuša, rođena Marjanović, dočekala je u Bremenu starosnu penziju i sada se našla u dilemi gde da uživa u penzionerskim danima – u gradu u kom je provela ceo radni vek i u kom su joj deca i unuci ili da se pridruži suprugu u Srbiji.

– U Nemačku sam došla 1972. kada sam imala samo 19 godina. Napustila sam rodne Kmećane kod Bronzanog Majdana nedaleko od Banjaluke i stigla u Bremen gde sam i danas – priča nam Đuja.

Seća se da je u rodni kraj odlazila dok su roditelji živeli tamo.
– Za vreme godišnjih odmora smo se mi deca sakupljali u roditeljskom domu. Dolazili smo sa svih strana, iz Nemačke, Australije, Vojvodine. Imam petoricu braće i tri sestre. Tada smo obavezno odlazili i do obližnjeg manastira Gomionica i uživali u svim lepotama tog divnog kraja. Ali majka Mileva i otac Dušan morali su da napuste Kmećane 1995. kada su ostali skoro sami u selu. Roditelji su se doselili u Gospođince gde žive porodice moja dva brata, a tamo su se i upokojili – sa setom kazuje naša sagovornica.

Velika Đujina porodica je u Bremenu, a tu su i brojni prijatelji sa kojima se porodica Blanuša okumila. Među njima su Zurnići, Tatići i Tomaševići. Svi koji poznaju Đuju uvek joj se dive kako je vredna, vedra i puna pozitivne energije. Poznate su njene pite kojima je uvek umela da obraduje sve na proslavama koje se organizuju u Srpskom kulturnom centru Bremen, čiji je dugogodišnji član.

Đuja uvek ima pokoje parče pite, a spremne su i kore da odmah zamesi novu.
– Najlepše je kad sama razvučem kore, ali i ove kupovne su odlične – kaže Đuja.

Supružnici Blanuša, Đuja i Nikola sagradili su sebi velelepnu kuću u Inđiji. Za sada u njoj Nikola provodi penzionerske dane, a Đuja još razmišlja da li da zauvek napusti Nemačku.
– Mislim da je najbolje da kao i mnogi naši penzioneri malo budemo u Inđiji, a malo u Bremenu.

Ovde su nam deca i unuci, a i zdravstvena zaštita je odlično organizovana.

Svoj radni vek je vezala za kuhinjuu bolnici St. Josepf Stift u Bremenu i mada nije ostvarila pun radni staž zadovoljna je penzijom, pa nam kaže:
– Nikola ima punu penziju i za nas dvoje je dovoljno.

Unuci najveća radost

Sinovi Zoran, Željko i Radenko su zaposleni i imaju svoje porodice, pa njihovu brigu više ne mora da vodi, ali se seća kada su deca bila mala. To su bila teška vremena.
– Onda smo svi mi koji smo došli na rad u Nemačku maštali da brzo zaradimo puno novca i decu smo nosili u otadžbinu dok ne dorastu do škole. Rastanci s decom su mi bili najtužniji trenuci u životu. To je bila sudbina mog najstarijeg sina Zorana i srednjeg Željka, ali kada sam rodila Radenka onda sam odlučila da okupim decu i sa njima sam osam godina živela u Inđiji – priča Đuja.

Dodaje da danas to niko više ne radi.
– Sada smo po tri generacije svi ovde. Najveću radost sam doživela kada su mi se rađali unuci. Najstariji Dušan ima već 22 godine, Jovana 18, a Goran pet.

Rođena na Đurđevdan

Ime je dobila po Svetom Georgiju, jer je rođena na Đurđevdan, a to je ujedno i slava porodice Blanuša u koju je ušla udajom za Nikolu.

Još jednom u Sidnej

Đuja ima jednu veliku želju koju je ostavila za penzionerske dane, a to je da još jednom poseti braću u Sidneju kod kojih je bila 1999.

Source :

M. Stanković - Vesti

POSTAVITE ODGOVOR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime